Spomenica o hercegovačkom ustanku 1875. godine

16

и свешћу својом, Али није могла тако изгледати Милетићу који је у Чуругу, 1848, бунио граничаре и позивао их да не пођу у борбу против туђе слободе; боље нек остану да извојују своју слободу; који је прешао у Београд, „па побуни неке малоумне младиће, који се стану код Батал-Џамије скупљати да дигну буну а да ударају на Град“, како је то забележио Атанасије Николић, који је у Земуну побунио граничаре, те ови прете својим официрима да he их повезане бацити у шајке и поћи у помоћ Карловцима, на које је напао генерал Храбовски. Он је сам доживео могућност да граничари послуже српској ствари, па је сасвим природно што је у њу веровао. И није веровао он сам, него и сва Уједињена Омладина. Још године 1883, кад је развојачена Крајина у Хрватској и Славонији, Стеван Поповић Вацки, који ће исте године ући у Српски Клуб у Загребу, овако је ожалио тај догађај: „За српски народ при томе само је то жалосно, што тако моћну полугу, каква је била Војничка Крајина, није умео нн могао сачувати за тренутак, кад ће да се почне борба српског народа за његово ослобођење и уједињење, и да је у тој борби уложи у корист српске државне мисли“ (Српско Коло, НовиСад, 1883 број 3). У тој вери да he Војводина, или бар неразвојачени њени делови, узети јаког учешћа у борби за ослобођење раје, Уједињена Омладина је улазила и у завере. Док је Милетић издржавао свој први затвор у Вацу, 1871, отншли су његови сарадници, Лаза Костић, Миша Димитријевић и Г. Стојан Угринић, од кога ово и знамо, на Цетиње, где су се са кнезом Дедом Јанковићем, Машом Врбнцом, Симом Поповићем, па и с војводом Марком Миљановим, склопили заверу да убрзају ослобођење раје. У Споменици Светозара МилеШића (Летопис Матице Српске, књига 308, свеска 3, 1926) објављени су податци о тој завери, ради које су, касније, хапшени Лаза Костић и Јоваи Павловић. Сама завера није у ствари ништа користила, али је несумњиво била израз уверења најбољих тада синова нашег народа да нам