Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

22

вратити, одлежали па дошав назад са речима: да нигде никога наћи нису могли.

Шта да се сад помисли за пет баталијона добровољаца, све самих храбрих јунака и лавова, но да су сви изгинули!

У том се око 2 часа по подне појави одступање и повратак наше војске у аду. Могуће да је и још који узрок бијо који ће вријеме показати и то: Зашто је послије наша војска напустила на босанском земљишту онако тврде опкопе, па и саму нашу Аду, те повукла се преко Дрине у Србију.

О нашим храбрим добровољцима дужан сам још коју рећи. Нешто мало више од 1 батаљона продрли су са две до три стране у Бељину и разишли се по улицама, убијајући Турке, којима су самртни страх са изненадним уласком у варош задали били. Али на жалост, овим славним борцима не дође помоћ с поља ни позив да се из вароши назад поврате, видећи турци то поврате се од страха, па једни из кућа и с тавана а војска са топовима и пушкама навали сокацима на шаку добровољаца од којих многи падне мртав или тешко рањен, а неки и избегну. Од 500 јунака 5 батаљона остало 97 људи; — а и оних 4 бат. по 50—60 људи изгубили су. И тако од свију њих храбрих јунака одржало се у вароши до мрке ноћи још само једна чета од 200 јунака, и сретно се по ноћи спасли.

Говорило се и у тврдо веровало, да би се Турци до /2 сахата предали да је само још стотина војника у Бељину ушла јер у то доба не беше ни пуно 3000 војника редовних и башибозлука, који су после са ненадним упадањем у варош Ешкеје престрављени били. Ово су ми казивали не само добровољци који се из

Бељине повратише но и сами Бељинци који отуда избегоше. До тога доба добровољце наше, Турци називаху „Ешкија“, а од уласка у Бељину „Џин-Аскер“.

Љетос 31 јуна 1776 г. кад сам са осталом нашом војском пред Бељином био и тамо страдао, хвалећи