Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

71

стајало је изрично: да се командант одељења, мајор Ст. Велимировић, има сам јавити у штаб тачноу 7 часова у јутру, а буде ли штаб тада већ изашао на позиције, он да пође за њим и да га нађе. Ово спомињем с тога, што се овај догађај, као што ћемо доцније видети, свршио катастрофом и смрћу мајора Ве" лимировића.

Рано у јутру 12. авг. доведу војници у штаб неколико заробљених Турака. Нашли су их где спавају по виноградима око Шуматовца. Сви су заробљеници били азијатски низами; крупни, здрави, лепи људи, са добродушним, поштеним лицем. На испиту покажу: да су синоћ и они учествовали у последњем јуришу на Шуматовац, да су били одбијени, да су се у бежању изгубили од остале војске, па како нису знали где су, а тежак умор их свладао, то полежу и поспу у виноградима, где их после наша стража похвата. Они даље искажу, да су Турци јуче имали велике губитке, да им је нарочито досадила наша артиљерија, да је турска војска изнурена после шест неуспешних јуриша и да Турци данас не могу ни мислити на нападај, ако не добију откуд свежих трупа, а колико они знају, те трупе не могу ни откуд доћи. На ове исказе један руски официр примети ђенералу Черњајеву, да ли не би добро било, да се одмах предузме опширно рекогносцирање Шуматовачкој околини, па ако се покаже да су Турци збиља јако пострадали од јучерање борбе и да им треба времена да се опораве и формирају прорешетане бригаде, онда им то време не дати, већ их напасти одмах и натерати их да се они према нама управљају, а не ми према њима. На ову примедбу, која се доцније показала као врло умесна, Черњајев одговори.

— Ах, маните се тога; слушате ове будале. Они тако говоре или с тога што су у нашим рукама, те желе да нам поласкају, или је то обичан турски шеретлук, да нас заварају да се не припремимо, па да нас нападну изненада неспремне — за тим се окрете свима официрима који су били ту и рече: — Господо, данас ће Турци нападати можда жешће но икад до