Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

18

тим је Турска у њиховим очима била некрштена држава. ("") Последњи рат, несрећан по Аустрију, ослаби надање у грудима Срба турске царевине, да ће се она икад мешати у турске послове. Осим овог, по смрти Јосифа 11, готово све реформе које он учини у Мамарској, биле су уништене и између Беча и Пеште плане супарништво. Тада су се одпочели револуцијонарни ратови, у које се Аустрија морала умешати, а то јој много уназади источну политику. Прекодунавски Срби буду остављени, да сами себи помогну и наскоро нађу себи новог сајузника.

Од како су Аустријанци пребродили натраг Дунаво 1791 год. могуће је рећи, да у Србији више није било никада мира. Многи српски кнезови и многи већи представници свештенства, били су умешани у бивше ратовање. Кров то време они су имали таборе устаника. Један од тих табора, под старешинством капетана Коче дејствовао је самостално у долини моравској; други под заповедништвом Михаљевића ратовао је заједно с аустријском војском против Турака. Већина ратника у овоме табору били су јужни Слдавени, граничари т. ј, Срби и Хрвати. (75) Па и кад се свршило ратовање, аустријска, влада непрестано је бунила Орбе, позивајући их, да се преселе у Аустрију. 17 Августа 1791 год. београдски миврополит Дионисије Поповић, родом Грк, говорио је народу, у време службе божије у главној цркви „слово саветователно ради емиграције“ (бегства). Но Срби за онда не пођу за својим владиком и Дионисије побегне сам у Аустрију, где добије будимску епископију. (>'")

М'а шта било да било, тек потоње ратовање аустријско с Турском, Срби су држали за своје лично дело, и ратовање с Турцима под аустријском заставом прозову „Кочина крајина“, по имену самосталног свог јунака, који погибе у време те војне. Чланцима свиштовескога мпра, Аустрија и Турска, најопштијим речма издаду опроштај поданицима обе државе, који се мешали у народну борбу; али Аустрија није нашла за потребно ма што израдити у корист унутрашње самоуправе београдског санџака, који је некада био лод њезином владом. ( тога је Кунибер, (22) писац нове српске историје (доктор књаза Милоша Обреновића [), наравно доцније, потлуно прав, што већма поштује руску политику, која после ратовања 1806—1811 стави чланак у Букарешком уговору, о самосталној управи Србије, у њезиним унутрашњим пословима, а за тим га и опет споменула у Акерманској конвенцији. Није тешко протумачити противно аустријско поступање: она се није ни најмање плашила снаге прекодунавских Орба, али се још онда бојала утицаја, који је могла имати чак