Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

38

то благодарили и молили га да нам каже каквог чиновника, који би био сведок наше погодбе, пли да тражимо да за ово јемствује аустријски двор; да, — аколи ми дигнемо буну, или Турци, по своме старом адету, почну чинити зулум, да аустријски двор, као најближи сусед, јави за то султану; али везир рекне окорно и жестоко: то бити не може, и ни један краљ неће се мешати у земљу нашег цара, који има доста верних мусулмана, који ће му истину казати, кад би се што у Србији десило... За тим смо дознали, да хоће београдски Турци н паша нас да преваре, само како ми положимо оружије.“ — Чарторижски одговори: „Тако је. Ја ћу поднети цару вашу молбу, а вама желим лаку ноћи збогом!“ После неколико дана, српски посланици и опет буду позвани Чарторижскоме и Ненадовић је морао опширно да исприча српске послове од онога доба, од кад су српски устаници учествовали у аустријском ратовању, па до погибије дахија. Пошто он то изприча, запита их Чарторижски: „А јесте ли молили аустријски двор, као најближег суседа, да вам помогне“ — На то ће НенаДдовић рећи: „Још у почетку устанка, Марта месеца, поднели смо молбу с тврдим поуздањем да ће нам Аустрија дати војску, оружије и остале војничке потребе и, даће нас ослободити од турског јарма, јер су наши стари вазда били привржени и верни двору аустријском, а особито у време војевања Јосифа П. с Турцима, кад је 18.000 Фрајкора од Србије под командом Михаљевића 3 године против Турчина војевало, и тражили смо да нам се зајам врати. Но они писмено одГоворише на нашу молбу: да са отоманском Портом стоје у присном пријатељству; и да они нама ни војске, ни оФицира, ни оружија дати не могу; јер би тиме нарушили с Портом уговор мира; али пи опет пограничне власти кроз прсте гледају, где нам трговци за новце дају све што нам је потребно.“ — Министар рекне: „то је човечно, али нарушити уговор нису могли онако исто, као што ни сада Русија не може да поквари уговор.“ „Имате ли код себе писмени одговор од Аустријер“ „Имамо, ма је остао у Србији.“ — „Добро, чувајте га.“ У речма Чарторижског : „лсто тако, као што и сада Русија не може да поквари уговор,“ — у овомеје управо језгро одговора, који су могли добити српски посланици у Петрограду. Русија није могла да поквари мир с Турском због својих одношаја према Наполеону. Српским посланицима посаветују у министарству спољних дела, да још једанлут поднесу Порти жеље српскога народа, а Русија ће од своје стране, преко свога посланика, радити, да се уваже српска потраживања. 14 Дек. 1804 год. Матија Ненадовић и Јован Протић оду из Петрограда, па преко Галипије и Маџарске врате се у Србију. Чардаклија оде у Букарешт,

СРБИЈА И РУСИЈА. 8