Srbija i Rusija : od Kočine krajine do Sv. Andrejevske skupštine. Sv. 1-[2]

428

(85) (09)

(89) (7)

Писма Ненадовића из Србије за то време, види његову књигу Мемоари, стр. 882—847.

В. 8. Сцаћегб, Еззај ћазђотаче зпт Јев геушинопз е:1' адерапдапсе де ]а Четђје Ферше 1804. јиваца 1850 р. 85. Књига Куниберта, која је штампана. после источног рата, може служити веома, корисним извором за српсву исторају. Кунпберт је био лекар Милошев, учествовао у његовим преговорима са инглеским консудом Хоџесом п био очевпдал свију дотађаја. 1858 7. Тај наслов није дао књизи сам ауктор, већ издавачи који су додали мемоарпма Куниберта п кратке белешке његова заступника, другог књажевог левара, Пацека, које немају тога значаја и интереса, као Кунибертове. Но при свем том, књигом Куниберта треба се служити смотрено, јер он је бло веливи партајпста Милошев. Затим важним извором за историју Србије; у време Милоша, може служити књита (0. В. Караџијћа: „Милош Обреновић, која је послужила за основ познатој књизи Ранке, у којој је податцима Караџића дат простран историјски поглед и вештачка изложба. По тој књизи Ранкеа писали су о Милошевој радњи: Роззахб, Паз Ебгелћши Бетјел, зете Везоћдет, Фетеп 5 еп ппа Сеђганеће, нарочито у другом делу књиге који носи наслов: Паз Беђеп (Чез Еигабел МПозећ ппа хеје Клесе (1-ви део у Дариштату; д-ти у Штуттарту 1837—98) ; Ета. Тћај, Зегђјел Хепхећ ја тезећасћ есћег, робшвећег, Еоростарћаасћег, зтанаНзсћег пора ст шћазбомасћег Нашејеће. Бејргле, 1840; Расћјег, етен Лизблде плтег Чет Ебтзјел МИозећ 18 21. Фезвеп Кезтила-Етбзасиле 1п 5. 1889, Гејргја 1840; Оћ. топ Зот, Зетеп Етећена-Јилеог ппа МПозећ, Бејраа, 1845; [. Вузиополувку, Веуојисуја у бетђу, пан у Француском преводу: 5 Ја Зетђје дапз сев тарротбз епгореепа ауес Ја даевНоп Ф4' огјеве у преводу немачком : Бетеп, зејле ецгоразсћеп Вемећивсеп ипа Фе олешаНзсће Етасе (пољски текст п Француски превод издани су у Паризу, а немачки у Лајпцигу, оба 1845). Ове те означене књиге различне су по вредности својој. Најнезнатнија, је књига Сора; књига Посарта и Таља немају готово ништа новог; све три те вњите праведно су оцењене у српској књижевности, нарочито Хапшћем. 0 књизи Бистржоновског ми ћемо говорити доцније. Дедо Рихтера бившег ивжинира у Србији веома је кратко. Најзад грло је зажна за блотрафију кназа Милоша Обреновића књита његова сина Михајила: МПозсћ Ођтепоуивећ пл сопр 4' оеб зиг 1 Шафое Че Ја Зеле Фе 1818 а 1889, роп: зету Фе геропзе а М. Оугрјеп Вође; Рата, 1850, или у преводу српском: Милош Обреновић пли поглед на историју Србије од 18518—1889, као одтовор т. Цепријану Роберту; Београд, 1868. У тој књизи ватрено брани се Милош од опих клевета, које Роберт баца на њега тдешто у својој књизи: Тев Чјауев де 'Тикаше, Ба рласрашке де Зете, аабот' де МПозећ (1-во издање 1944, 2-то 18598, оба у Џарпзу). Против те књите писали су н други, нарочито Живановић и Хаџић; по ми ћемо се с тиме познати доцније. Већу вредпосг има књига друтот Француза познатог путника по истоку, Ами- Бује Ђа Тигаше 4' Епгоре, 4 свеска Рала, 1840. Живот Милоша описан је у + свесци стр. 800—65. Осим тога у трећој свезци говори сео управи у Србији стр. 214—412.

Караџића: Милот Обреновић, стр. 61—88; Сапњет, Езза! ћазболтуце, ђ, 6,

5—98.

МЕ О епоттаст МПозећ Ођтепоушзећ, де 1818—1888, р. 64—68, српски превод 14—119.