SRĐ

S R Đ

God. II.

Dubrovnik. 30. Septembra 1903.

Br. 18.

He много, напротив врло мало хоћемо да кажемо у овом чланку. Намјера нам је да само као неку малу напомену учинимо поводом једне идеје која је поприје избила у нашој књижевности. У чланку »Књижевност и политика«*) г. Марко Цар вели на једном мјесту: »Биће добро да утврдимо што значи бити књижевнгт, и што се обично под тим именом разумијева«. Г. Цар је то рекао, али није (не уписујемо му то у кривицу) фактички утврдио што значи бити »књижевник«, а то би требало утврдити, баш данас, кад многи за се присваја ову титулу не гледајући да ли му она по праву припада или не. Прије, чини нам се, није се име »књижевник« давало многима, није се признавало свакоме који пише уопште. Оно се цијенило високо, и сматрало као привилегија виших духова и озбиљних радника. Кад бјесмо у гимназији (а то није било тако давно), један наш друг изостао је једанпут од неких школских часова, па му његов старатељ, који је у ритму и метру наших народних пјесама невјешто опјевао два три посљедња наша боја с Турцима, дао увјерење о болести, и на увјерењу иснод свог имена записао »књижевник« : нијесмо му се због тога могли доста наругати. Ето по овом негативном примјеру може се видјети како смо ми некад високо цијенили име »књижевник«. Данас пак има и таквих »књижевника« који склапају стихове мање вишб апсурдне; зову се књижевницима они који штампају неколико компилација (рецимо: из догматике, психологије, педагогије, хисторије итд.), или радова који су или го костур онога гато је дотични слушао од свога професора, или су чак и из области такве науке за коју је тај дотични чуо само по имену. fla ипак зато има наших књижевних листова, који доносе слике *) Бранково Коло, 1902., бр. 39. 51