SRĐ

— 826 —

и биографије (прости Боже, можда и аутобиографије) таквих или сличних »књижевника«. И има извјесних књижара који ликове таквих »књижевника« и на дописне карте стављају за грдну бруку и срамоту нашу!! — Ми рекосмо крулну ријеч, али шта се може рећи кад на таквим картама нађете ликове (изузецима част!) оних који ни најмање мјеста ту немају, а под ликовима нађете потпис » сриски књижевник«?... Како се ове ствари код нас олако узимају, нека послужи и овај примјер. Прије коју годину походио је Црну Гору брат Чех ; г. Др. В. Черни, па је нашао за добро да по повратку у своју домовину напише што о Црној Гори. Изабрао је тем^: »Литерарна продукцпја у Црној Гори у XIX вијеку« и под истом написао тобоже стручан преглед опога, што се у том вијеку привриједило на књижевном пољу. То је донио ,,Slovensky Prehled", а неки г. Душан Котур, не имајући ваљда другога носла, превео је чланак на српски и штампао у 41. броју „Бранкова Кола" за 1900. годину!... Не ћемо рећи да је брат Словен хтио да се у свом »стручном« прегледу неком одужи за учињене услуге на путу у Црној Гори, али некако му је ова работа лоше испала, те је претрпао имена наших заиста заслужних књижевника именима људи који ма што друго могу прије бити но књижевници. Каквих ли тамо нема »пјесника, хисторика, педагошких писаца« итд.! Просто да човјеку памет стане од чуда. Да је г. Черни прочитао »радове« свију које помиње у овом чланку, увјерени смо да чланак не би онако изашао, из чега излази да је он писао просто по препоруци, а то се наравно не да опростити, ма му био мотив за писање и жеља да о нама лијепо каже... Најпослије нека све, али ово није смјело изаћи у српском пријеводу, јер се бар ми мање више знамо. Како се почело, може доћи вријеме када ће се код нас стидјети имена књижевнш они којима то име по праву припада. А и тако је још и данас наша књижевност такова да нам други не могу за њу позавидјети, а једно маркантно обиљежје тога јесте, држимо, и то што је име сржки књижевник постало сасвијем обично и по готову профановано. Навели смо већ да нијесу овоме криви само шарлатани, наши самозвани »књижевницис, и сада, са не мало бриге, намеће нам се то да се скупа упитамо: има ли сеему томе лијека f Ц*тџш,