SRĐ

43

S R Đ

God. III.

Dubrovnik, 16. Avgusta 1904.

Br. 15.

(l)

I.

Сва тројица као бјесомучни од претјерагте радости утрчаше у собу и једновремено наслонивши се па стб, уздрмаше га, те се овај хтједе да иревали, да га Стевап не задржа, викпувши раздражено: — Јесте ли полудјели?! ... — А зашто?!... одврати Марко јетко. Што се брецаш?... Као да нам више треба? Види како је расклиматан, труо, прљав —- да се човјек згади!... Не треба ми више... па гурну ногом, а стб се претури, а за њим полетјеше и Стева и Јаков . .. Ни ово не треба!... продужи, докопавши столицу, па је завитла кроз прозор, али га докопаше обојица: — Јеси ли ти полудио? . .. викну Стеван. Имадосмо се пробости на ноге од стола. Срећом те су труле, иначе нам пукоше трбуси! ... Све поломи, а још није сигуран, да је истина. Листу дај овамо!... — Како да нијесам сигуран, браћо, кад сам својим очима видио. Памтим ја море број наше срећке боље но »оче-наш«. Наш број 30413 добио је 30.000 динара... И он им баци листу и срећку, коју извади из сандука; а ова двојица нервозно докопаше, гледајући час у листу вучења, час у срећку, а час се загледаху међу собом. Најзад, једва од силног узбуђења узвикну Стеван: — Баш истина!... — Истина!... додаде Јаков подижући обрве, скунивши крајеве од усана, махнувши главом у лијево, загледајући