SRĐ

— 948 —

чизмар постане богаташ, па да се и сам руга са сиромашком чизмаром на бадњи дан. Размишљајући тако, Тодор се наједанпут сјети своје радње и прене се : „Ала је то чудновато!" помисли он, разгледајући ципеле. „Ципеле готове, а ја још једнако сједим. Треба их понијети муштерији." Он замота своју радњу у шарену махраму, обуче се и изађе на улицу. Падао је ситан снијег, који је боцкао лице као иглицом. Било је хладно, мрачно, пут клизав, фењери су једва шкиљели, а на улици се осјећао задах од петроља, тако да је Тодор почео шмркати и кашљати. Горе доље по калдрми возили су се богаташи, и сваки од њих имао је собом по комад свињетине и по боцу ракије. Из кочија и из саоница гледале су Тодора богате госпоћице, плазиле су му језик и са смијехом довикивале: — Сиромах! Сиромах! За Тодором су ишли ћаци, официри, трговци и генерали и задјевали су га: — Пијанчина! Пијанчина! Чизмар пропалица! Одрлија! То га је све ужасно вријећало, али се Тодор није обазирао, само би их злобно погледао. Али кад га је срио чизмар из Варшаве, Кузма Лебедкин, што тргује на велико, и рекао му : — Ја сам се богато оженио, код мене раде калфе, а ти си сиромах, немаш шта да једеш — Тодор се већ није могао уздржати, те потрчи за њим. Гонио га је све, док се није нашао у Звонарној улици. Његов муштерија је живио у четвртој кући с краја, и то у најгорњем спрату. Требало је проћи кроз дуго, мрачно двориште, па се затим пењати по веома високим, пузљивим степеницама, које су се под ногама љуљале. Кад је Тодор дошао к њему, он је, као и онда, отрагу двије недјеље, сједио на поду и нешто тукао. — Ваше високоблагородије, донио сам ципеле! — рече суморно Тодор. Муштерија се придигне и ћутке почне навлачити ципеле. Желећи му помоћи, Тодор се саже и свуче с њега стару ципелу, али у исти мах одскочи у страху к вратима. У муштерије мјесто ноге било је коњско копито. — Аха! — помисли Тодор — ту зец лежи.