SRĐ

266

— Ви, који радо читате, без сумње сте и тај лист читали ? питала ra је Мара. — Јесам, одговори он. — Јел'те да у њему има врло лепих ствари ? — Колико се сећам, одиста има. — А да ли сте случајно запазили песме неког Драгића? — Право да ти кажем, не сећам се. У осталом ја никад нисам радо читао стихове. Ко зна, можда је то долазило отуда, што у мени нема оне њежности осећаја, оне лаке покретљивости маште потребне за. разумевање песама и уживања у њима. — Штета, рече Мара. Не можете замислити, како лепих песама има тај човек . . . Кад будете хтели, можемо заједно читати коју његову песму. — Можемо, одговори јој он. Кад ми их ти будеш тумачила, без сумње и сам ћу их боље разумети . . . . А да ли си се познала с њим? Запита је после кратког ћутања, пренут од једном неким новим мислима, да она већ воли. — Јесам. Моја другарица толико ми је говорила о њему, да сам једва чекала да се познамо. И сад скоро, док још ви нисте били ту, упознали смо се. — Каквог је занимања? — Предавач је у првој београдској гимназији. — Колико може имати година ? — Па тако, до двадесет и пет. — Какве је спољашности ? — О, само да видите, како је то леп, симпатичан младић, рече она с нагласком, по којем се Поповићу учинило, као да је једва чекала прилику да то каже. — И вид'те, продужи, кад га човек позна, тек му се тада његове песме допадају. Тек тада може да разуме, зашто се његове песме разликују од песама многих других наших песника, које прати извесна усиљеност и извештачност и мисли и осјећаја, а што се, бадава, не може никако скрити. После тих њених речи Поповић остаде за мало замишљен. Неки непријатни осећаји кренуше му се из груди, и једва је устао да скрије дубок уздах, који се, како му се учин^крену из нај дубље дубине његова бића. Дође му, као да му је нека