Srpska književnost u XVIII veku

Х

жевности, као Ђорђе Бранковић, на кога се наслањају сви наши историчари ХУШ века.

Од писаца ХУШ века има их који нису овде ушли, тако: Теодор Јанковић Миријевски, Аврам Мразовић и Стефан Вујановски, иначе заслужни људи по нашу народну просвету, али чији је рад био сасвим неоригиналан и некњижеван, ограничен на превођење школских уџбеника, са немачкога и рускога језика. Атанасије Стојковић и Вићентије Ракић нису унети у ову књигу, и ако су писали у ХУШ веку, зато што главни њихов рад пада у почетак Х1Х века. Писцима о којима се засебно говорило дато је место сразмерно њиховој вредности. Тако су неки добили свега по неколико страна, а Доситеју Обрадовићу дата је више од петине ове књиге. И то зато што ми је Обрадовић изгледао не само једини прави писац и најсимпатичнија личност наше књижевности тога времена, но и зато што је он несумњива централна личност српске књижевности ХУШ века, оснивач модерне, световне и данашње књижевности. Његов значај изгледао ми је толики, да цела ова књига изгледа као широко изучавање материјалне, духовне и књижевне средине из које је он моћно изникао, као стамено постоље и позадина за његову велику личност.

При изради овога систематскога прегледа српске књижевности у ХУШ веку, ја сам се користио радовима људи који су делимично изучавали историју и књижевност тога времена. Од нарочите користи су ми били радови: Ђорђа Рајковића, који је тако лепо знао нашу прошлост, Гаврила Витковића, чије збирке, поред све некротичности, садрже драгоцену грађу, Г.Г. Димитрија Руварца, Милутина Јакшића и Радослава Грујића.