Srpska književnost u XVIII veku

6 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

дшли у црквеним идејама за црквене потребе. Сва та књижевност литургијских требника, типика, канона, хронографа, хагиографијских списа, »хвалних житија« христољубивих и благочестивих владара, у најбољем случају апокрифних дела, производа болесне средњевековне црквене романтике, све то и није била књижевност у правоме смислу речи, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другога, и зато што је тако до сада примљено. И не само да је та обредна књижевност по својој садржини и језику била далеко од народа и његовога живота. Уска по својој садржини, облику и смеру, она се још више ограничавала. тиме што се јављала у ретким и скупим рукописима и тако улазила само у мали круг повлашћених читалаца. Од краја ХГУ и у првим десетинама ХУ века, у доба Константина Филозофа и „ресавеских преводника“, српска књижевност почела а у неколико губити свој искључиво црквени обредни карактер, и с нешто световнијом садржином и у многобројнијим и бољим преписима, стала се обраБали и већој публици. Књиге се почињу читати и ван манастирских зидина, и јављају се књигољупци, које често помињу записи тога времена. Али тај мали напредак био је краткога века. Најезда. Турака, „безбожних и богомрских и безаконих Атарјана“, учинила, је крај и српској држави и српској књижевности. Била су настала, како вели стари летописац, утешка и нуждна времена, када чловеци на се смрт призиваху, а не живот“, ХУМ] и ХУП век наше народне прошлости значе враћање у варварство, и то је најгоре доба које је наш народ претурио преко главе. Властела истурчена или одбегла у свет, у сваком случају ишчезла