Srpska nezavisnost

— 356 —

прошлост, у доба. кад Србија још нцје имала никакав закон о слободи печатње. у доба „царствујуће" цевзуре за време владавине „виделовачкпх" предака. јер су само тада у Србији кривице иечатњом учињене биле казнпме по о п ш т е м кривичном закону. Па не само то, н е г о и ј о ш н е ш т о горе учинило је, „наиредњачко" Министарство овим уваћањем одговорностн по општем кривичном закону за штампарске кривпце. Њпховп претци имали су у својим рукама цензорски црвенп плајваз, те су, бришући њиме све непово .Ђно, писце бар штедилн одговорности по кривичном закону; а садањи „напредњаци нотомци" цушта ће писце да се по апсанама и казаматима уче, шта /е по кривичном закону дозвољено. а шта иије" Па зар сме ко рећи, да то није напредак, да то нпје слободњаштво?!! Но ни све ово није било довољно „напредњачком" министарству. Оно је у строгостпма ношло и даље. Тако је чланом 11-м. опредељено, да ће се казнити са н ет стотина д ин а р а или дошест месеца затв о р а уредник, „ако би поред исправке ставио какву своју прпмедбу (па истннитост ове не би могао доказати)". Ово је нешто сасвпм ново, ак-виделовачки. Ни по једном оддосадањих наших закона о печатњн, нп по општем кривичном закону нема казие затвораза овакву „крпвицу,"иајош овако дугог затвора. Слобода исчатње и шест месеца затвора, само зато што уреднпк неби могао доказатп нстинитост какве своје прпмедбице; није лп то грозно, зар није то ужасно у земљи уставној и слободној, под владавнном људи, који радо узимају на себе образнну слободоумља ?! А шта да речемо о оном спречавању одбране онтуженичке ? Да ли је и то слободњачки. што се садањнм законом од 12 Јуна ове године нросто у к и д а ч л. 36. закона о печатњи од 1881 годпне, но коме је онтужени имао права тражнт једномесечнн р о к д а докаже истннитост својих навода? Или је то у духу напредних идеја. кад се рок жалбе

или апелате од пређашњих о с а м дана, своди на т р и дана?! Са оваквим ограничењама у цраву одбране н са познатом отрогошћу нашег крнвичног закона, само владинп листови могу се хвалити да ће „ужнвати благодети закона о слободној печетњн", јер ће моћи н даље нас нанадати, грдитп и клеветати, а немају се бојати кривичног закона у нади, да ће за њих цротећц „три месеца од последњег акта нолпциске власти или суда" као што вели измена члана 40 у закону о нечатњи од 12 Јуна 1882 године. А ми, онозицнонари, знамо већ шта нас чека од судова цод министарством оних људи, који ш т а м иарске кривце увршћују уред простих злочинаца ипреступника. За нас опозиционаре већ је са 12-тнм Јуни нрестало доба слободне нечатње, а настало време тешке кривцчне одговорности за сваку нацисану реч или, што је још горе, за свако, ма и ногрешно, тумачење нашпх израза, нагађање нашпх мисли. И да би нас што пре ..усрећп.го" са таквом „сдободом", Министарсво је при овом предлогу очитовало ванредну журбу. У историји законодавства нечувена је ствар да овако важан нредлог једног и истог дана буде дебатован и нрпмљен у скунштини, ц даистогдана буде као закон печатан у званлчним н о в и н а м а с' т и м да почнње важитијош тог истог д а н а. А овако је било са најновпјом изменом о „слободи" печатње. Ми не мислимо говорпти о свима тачкама нзмене од 12. Јуна. Споменућемо само још пзмену члана 10, јер је она значајна. Овај члан донушта забрану лнста или спнса, којим се распростире „нпхнлпзам илн комунпзам". У својој претераној ревностн да што више ограниче слободу нпсања, наши „нанредњаци" заборавилп су колико тиме наносе вреда угледу Србнје, пред Европом н осталим образованпм светом. Познато је, да се закони пншу према постојећим прилпкама. Па кад странцц прочитају ову забрану нихилизмап комунпзма у Србији, зар неће природно бити да но-

мисле да Србија кинти од људи те ј секте? Међутим врло је добро позцато, да у нас још и нма социјалиста и радикала, али никако и нихилиста п комунаца. Па кадје тако онда на што, без нужде и невоље, пнсати закон о ономе, чега у нас ј и нема?! Та у нас слабо ко н зна, ј шта је то нпхилизам п комунизам, а велики део нашег народа није н и ч у о о томе. Па неће ли баш ова законска забрана, ио нознатој ирироди људској, да пзазове народ : да разбпра о том нихилизму и комунизму п да му ствара вољу за ступање у редове нихилиста и комуниста?! Је су ли помишљалн „нанредњаци". и на ово нри овој његовој изменн од 12. Јуна. Да ли је познато нашнм „виделовцпма'' да нн у једној држави, па ј ни у Руснји, која се сматра као легло нихплисма, законодавац није осећао толнку потребу да законом забрањује нихплнзам?! Зар само Србнја хоће законом да призна, да [ у њој има нихилиста, да јој ваља ! то зло помоћу закона сузбијати ?! Је су ли Госиода „Виделовцн" помпшлалп колпко шкоде Србпји, кад је овако предетављају Европи као заражену нихилизмом п комунпзмом ?! Или је њпма само главно бцло, да ј под Фпрмом „нихилизма п комунизI ма", могу забранпти свакц слободипјц сиис, који им ннје по вољи, па не маре ма шта произишло из тог њиховог смера и дела? То ће нам скоро показатп њпховп еудовп. својнм тумачељем овог закона. Но и ако је „напредњачко" Миниетарство с овим смерало да угуши слободну реч јавних гласила; ако је и мнслило да тпм путем прекине ј јавну критику и контролу његових ј дела; и ако оно у томе тражи спаса да се заклонп од тешке одговорностн, коју је својнм досадањпм радњама пред народом заслужило, —- оно се је љуто преварило. Стојећп свагда чврсто и посто!јано на бранпку народних права н интереса, ми се нећемо застрашитн „наиредњачким" строгим казнама, кадгод буде требало на јавност изнети н оценити какво владино дело или прсдузеће. Ми ћемо то чинитн

истина непрнстрасно, али у исто време н без штедње наенрам „Виделоваца", озбиљно, али и строго. на ма нас за то „виделовачке" независне" судије и послале у редове простих злочинаца, као што нх овлашћује закон од 12. Јуна ове годиие о „слободи" печагње. Ми смо снремнп да за наш рад и наша дела примимо одговорност, па ма како строге казне прописивали вп Господо Впделовци, јер знамо да и ако би ностали жртвом вашег пар_ таизма, то би било само бранећи народпа права и интересе од вашег нацада п вређања. Но шта мислите . да ће, и поред свију ваших забрана слободне критнке, битп с' вашом одговорношћу господо „Виделовци" за толико ваше врећање закона и устава, за ваше напуштање српских права и интереса у корист туђннаца ц за ваше упронашћење многих срнских мнлиова са вашнм „дражајшнм" Бонтуом?? Све н кад би овнм вашнм строгостима у закону о печатњп и уснели, да, бар за неко време, угушите јавну реч журналистпке, будите увереии да вам ни тај рецент неби иомого. Чим буде дошло време — а и то није далеко — да народ у општим изборима добије своје праве. законите, иредставнике. а не ваше двогласце — онда ће бити и крај вашем аговању, и застрашавању госиодо Виделовци, а настунити време ваше одговорности пред строгим народним судом. Дотле ви можете, силом ваше властн. нама бранити слободу јавне речи, можете нас осуђивати и хаисити како вам је гођ воља; али кад то време настуцидо буде, онда ее спремајте, да н ви од народа примите вашу заслужену казну. Изволте, продужите и даље вашу радњу; угушујте слободу јавне речи и критике, д% би нас лакше могли грдити и клеветатн; да би нас сигурније могли гонити и хаисити као што сте н до сада чинпли; да би могли комотније харчити народно благо и стварати му нове неоправдане те рете само да би бар нривидно покрили штете, које су неизбежан плод ваше осудљиве радње са странцима као што је злогласни Бонту. Алн, норед свега тога, незаборављајте.

МОДЕСТА МИЊОН0БА ИРИПОВЕТКА X. Балзака Нревод с францускога. (НАСТАВАК) Гобенхајм дође на вист и својим ирисуством угуши сва узаврела чуства. Нестрпљиво очекиваше Модеста час, кад ће јој мати лећи: она је хтела да нише, она је писала увек само ноћу, а ево писма, које јој казиваше у перо љубав, кад је мислила, да су сви поспали. XXIV. Госаодину Каналису. п Ах мој љубљени пријатељу! ала грозно лажу ваши портрети, што их трговци са сликама износе у своје излоге! А ја, која сам зидала моју срећу на тој страшној литограФији! Ја се стидим што љубим тако лепа човека. Не, ја не могу да замислим, да су Парижанке тако глупе па да нису све виделе, да сте им ви оживотворени сан. Ви да сте самохран!

ви без љубави!... Ја ништа више не верујем ономе што сте ми писали о вашем скромном и раденом животу, о вашој нреданости једном идолу, који сте досада залуду тражнли. Ви сте, господине, досада били много љубљени: ту доста збори ваше чело, бледо и меко као цвет мањолије и ја ћу бити несрећна. Шта сам данас ја?... Ах! зашто сте ме позвали у живот! Часак један осећала сам да ме оставља моје тешко тело! Душа моја поломила је кристал, који је као заробљену држао, и она је потекла по мојнм жилама! Најзад, за мене је престало уједанпут ледено ћутање сатварп. Сваки створ зборио мн је. Стара црква чинила ми се светла; на моју главу сипали су зраке њени сводови који су се златом и азуром преливали као оно у саборној цркви у Италији. Мелодијски звуци што их анђели певају мученицима и уз које ови заборављају на своје муке, пратили су оргуље. Грозна Хаврска калдрма чинила ми се као пут цвећем посут. У мору сам видела старог пријатеља, коме досад још нисам довољно познавала симпатијску беседу. Сасвнм јасно видела сам како ружице у мојој башти и у стакленоме врту мене одавна обожавају и да су ми говориле да треба да љубим; све оне осмејкивале су се на мене, кад сам се вра-

тила из цркве и најпосле чула сам како ваше име Мелкнјор шапућу цветни пехари, ја сам га читала написана на облацима! Да, ево сад живим благодарећи теби. песниче лепши од оног хладног и одмереног лорда Бајрона, чије је лице исто онако суморно као и климат енглески. Само један твој поглед од источи пробио је моју црну копрену и ти си ми твоју крв бацио у моје срце, он ми је огањ улио од главе до пете! Ах! тако не осећамо живот кад нам гаматидаје. Удар, који би ти добио, ја бих онога часа осетила, и мој животне налази више разлога, до ли само у твојој мисли. Знам сада нашто је божанска складност музике: њу су анђели пронашлм, да би се љубав могла изразити. Имати велеума и бити леп, то је, Мелкијоре мој, сувише много! Човеку требало би при рођењу да се остави избор. Али кад помислим на оно благо од нежности и наклоности, што ми их нарочито од месец дана амо показујете, ја се питам, да ли сањам! Не, ви ми скривате једну тајну. Која би вас женска могла уступити а да не умре ? Ах! љубоморност је улегла у моје срце са љубављу какву нисам замишљала. Зар сам могла помишљати на подобан пожар ? Каква непојамна и нова глупост! Сад бих хтела да си ружан! Какве лудорије нисам

чинила при повратку! Све жуте далпје ! сећале су ме на твој лепи прслук, а све | беле руже биле су ми пријатељице и ја сам их поздрављала погледом, који је ваш био, као и ја што сам! Боја од рукавица које су показивале руку једнога нлемића све, па и сам звук хода на плочама. све то удубило се у моју намет ! са таквом верношћу да ћу и са шесет година видети најмање ситнице овога ј празника, као што је напр. особита бој ја ваздуха, одблеск сунца што се одбијало од једнога ступа, ја ћу чути молитву коју сте ви прекинули. ја ћу мирисати тамјан од олтара и чиниће ми се да осећам над нашим главама попове руке које су нас блигосиљале баш кад си полазио, давајући нам свој последњи благослов! Тај добри опат Марселнн већ I нас је венчао! Надземаљска радост при осећању овога новога света од ненаданих узбуђења може се сравнити само са радошћу, коју осећам кад вам то кажем, кад сву моју срећу ономе враћам, који ми је сипа у моју душу са штедротом сунца. Дакле доле с конренама, мили мој! Да! ох! брзо опет дођите. Ја ћу драге воље да скинем образину. л Ви сте зацело слушалн за кућу Мињон у Хавру. Е дакле, ја сам јој, услед велике несреће, једина наследница. Немојте да нас презирете, потомче једнога