Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

УРИНА ЛЕ ам

"Ро ~>~ 6 Р""" „„Ог "_"Рр у Ц |

не Г""ГГГ

па сова помјесна о љаве

с љ– –— о сл и сегљи “

Број 31.

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

299

на ===

богиње и дуси, реда нижег и вишег. Човек их је стварао страном по свом облику (тако"званом „образу и „подобију“), страном пак по облику животиња, које су га окружавале. «Он је употребљавао ситна људска средства, земаљске слике и прилике, да разјасни тако зване небеске појаве, које су биле од њега далеко, а чију покретну снагу он није познавао. Са неограниченом превлашћу природних сила над диспозиционом моћи човека, постајала је м переонафикација делотворни стихија у виду идеалних бића страшнија и грдобнија; а у колико је умео човек, да се од природних сила, ако пе са свим еманципира, 4 оно бар да их донекле парализује, Уа оико се ублажавао и појам о њиховом значају, а према "томе и њихова оличба. Уљудност и образованост људи доводи собом уљудност и образованост идеалних бића. Тако су напунили народи небо п земљу, воде и облаке, брда идолине са читавом поворком разних идеалних бића, 6' којима су она, по свом положају, у посредан или непосредан дотицај долазили. Из тог узајмичног дотицаја, развио се читав круг прича, које у својој целости сачињавају народну екаску, митологију, баснословотво.

Важност народне скаске не лежи само у "томе, што је њоме ударен темељ народној вери, која се, у опреци према, знаности, називље сујеверством, већи у томе, што се по њезином значају мери ступањ народне образованости, дознаје начин мишљења и дух народа. Њено знамење открити и протумачити, то је задаћа религиозне филозофије. Скаски се у новије доба поклања велика, пажња. Она је узета за предмет особитог научног истражи“ вања, којим су у суразмерно кратком време“ ну постигнути доста повољни резултати. На тим резултатима почела се изграђивати исто“ рија народне образованости, која је унела луч светлости у густу тмину прошлости народне.

Компаративној методи у научном истракивању припада ту понајвећа заслуга, јер је њоме донекле констатовано, шта је сродно, а шта туђе, шта ошште, а шта посебно, шта самовикло, а шта цредањем унешено или накаламљено. То је она метода, којом је доказана сродност већине европеких народних граг на са стаблом аријским, сродност словенштине са санскритом, импорт мисирске културе у Грчку, сродност многих наших песама и приповедака са индијским и страним, које су перзијском редакцијом прешле у Грчку, а грчком у Србију, н. пр. песме о Находу Момиру и змији младожењи, приче о немуштем језику пи злој жени ит. Д.

И ако су плодови те методе доста знатиш и големи, то она ппак још ни из далека није извршила своју мисију, а да то постигне, моће развити силан научан апарат у недоглед“ ном временитом простору.

Као што сам, дакле, већ горе рекао, примечавање, а непознавање природних стихија у својој агилности, побудило је пародну машту на персонафициран израз односних пред“ става у алегоричном виду. Тако је у индијском Агни-ју (отуд ваљда инаша реч огањ) им грчком Прометеју оличена стихија ватре, у индијском Соми стихија дажди, у индијеком Митри, грчком Фебу, мисирском Озирису сунце, у индијском Индри, грчком Зевсу, српском Перуну громовина; у мисирском Ормузду начело доброте, у српском Нежиту начело злости; у грчкој Афродити, а српској Живи појам лепоте итд.

Несме се ипак мислити, да је у народној скаски све симболија; има ту и увеличаних реалних бића. Јер машта се незадовољава само тиме, да природне стихије своди на оличена идеална бића; уме она пи реалне ство-

рове без сваког пренесеног смисла хиперболисати, т. ј. увеличати кроз увеличавајући дурбин свога замаштаног вида. Само тако даје се разјаснити, како се у даним околностима може направити из муве медвед. Обично се хиперболишу зла зверад, која човека напастују, но чија се величина и снага обично радо прецењује. Тако је проподобни отац Августин постао пословичап са своје управо ћосинскопаралашке имагинације.

Тежња за проником суштине природних појава и органских видова створила је виле и вилењаке, вештце и вештице, дивове и вукодлаке, створила је напокон и змајеве, о којима сам накан данас говорити. Може бити, да ће се коме учинити ситним и смешним, шта ја хоћу баш о змајевима да говорим. На то ми је одговорити, да су змајеви међународпа велесила, да играју не само у нашем, него и у предању многих других народа, важну улогу, да без змајева неби имали змајевити људи, да је гласовити Амер 'канац Фраак лин „Змаја“ уређивао, да је частни историк Јован Рајић описао „Бој змаја са орлови,“ а Вид Дошен „Седмоглаву Аж дају“ да је великомученик Георгије пробо копљем четвороножну крилату аждају, која је сатирала коње и јунаке, да деца још увек пуштају змаја, данамје једнога „Змаја“ уморила поплава предбројника,а суша претплатника, те да и дан данас имадемо једнога, Змаја, који у зору и јунаштву неуступа својим прецима.

Али пре, него што се упустимо у Змајевијаду, морамо знати, с ким имамо посла, морамо бити на чисто о том: шта је то змај, како изгледа, шта ради итд. На то би могао одговорити са овом дефиницијом: „Змај, грчки добжо» или удов _ латински Фгасо, немачки Огасће или Шпфуушти, јест авет или утвора компонована из разних животињеких саставина, необичне снаге и енергије, животињеке, пола човечанске ћуди.“

Но та ће вам дефиниција бити одвише апстрактна, па да неби дуго у неизвестности били, обратићемо се одма на нашег паметара Вука, да нам помогне.

Тај је човек пропутовао у накрст цело Српство и изучио књиге староставне, он ће нас јамачно извести на чистац. Шта дакле вели Вуке Ништа друго. до ли то, даје змај идентичан са алом и аждахом, да је као огњевит јунак, од кога у лећењу огањ одескаче и свијетли; за алу каже, да има од аждахе особиту духовну снагу, те лети и води ооблаке и град наводи на летину, а за (госпођу) аждаху, која је (госпођици) али, поделила пуномоћ и издала тај мандат, не вели ни-

пола

| шта, просто је игнорује,а вако нас исто оставља

„у штиху“ онај Вук који је (као старагатало), о свему и свачем знао наприповедати читаве Фолијанте. Истина, он је скупио много песама и приповедака —- које ћемо ми у своје време у обзир узети, али баш зато нам је могао у кратко казати, шта су змајеви, а не пустити нас, да се промећемо кроз лабиринт од змије младожење и зле жене, ђавола и ше» грта, крилате бабе и ћосе, ето док пронађе“ мо оно, што нам знати треба т. ј. ко су господа змајеви и какви су, шта прича о њима наш народ по разним крајевима, какву им моћ приписује 2 Шепреостаје нам, дакле, ништа

друго, него да се обратимо на митологе и песнике, еда бил нас они какогод обавестили 2

Чујмо, дакле", како митолог Фолмеђр деФинира змаја: „Змај је баснословна животиња, у колико га узимамо, да је сложен из саставака разних других животиња; тако сликају

чељусти (зелом), са две грдне лавовске или птичије ноге (орловеким канџама), големим слепомишјим крилима, бодљивим гребен-чешљем, као што су гребена плитве у неких већих опаких риба. Скинемо ли са змајевске немани украс маштане моћи (маштаније), онда нам преостаје велика змија, а можда и крокодил и ту онда описи о величини змајева и аждаја, нису баш тако претерани, да их природа неби такођер створити могла.

У унутрашњости Африке и Америке ваљда ће се још наћи змија од 50 стопа дужине, а крокодили од 26 стопа нису никаква реткост; па ипак су велики животињски родови те врсте изумрли, а они, који се још држе, ти немогу до своје потпуне величине да дорасту, јер се против њих води прави истребни рат. Кад то све прохесапимо, онда је лако могуће, да је могао постојати онакав змај, како га Виргил описује, који је уморио (тројанског свећеника) Лаокоона и његова два сина, и као што се више такових у старим јуначким причама спомињу.“

Ми би се са овом дефиницијом уваженог митолога претходно задовољити могли, јер је доста јасна и опсежна; но ми нећемо да будемо једнострани, па зато ћемо се одма обратити на гласовитог немачког песника Шилера, који у својој балади: де: Калпр! пиф Чеп ОПгасћеп приповеда, како је неки витез-редовник реда Јована кретитеља, убио некога змаја, кога потанко овако описује:

Ола Љићеп ћи, зуејећ' тап севећерре ел Опсећецег.

„Еа Пгасће зећејиф ез уоп Стезвајћ, шиф зувјкеп Кгокод езтасћеп“ ту дакле одма дознајемо да је чудовиште подобија змајевско аждахинског и да има крокодилску чељуст — баш као и наше аждахе.

„Џоа Фапзера У штшеп уетдеп Јапв: даз 156 Ае: пушта, Котааф ппа зећашћ, дег Ни шапа Негтдеп па уегзећ сеп“.

Чудовиште је дакле прождирало стада и пастире — управо као и наша чудовишта.

„Оишећ Јаве ита аа веуапћеп уп уегзпсће јећ:а, ја дет Катаре 21 чјесеп“, значи да су змајеви оштроумни.

„Еппе цизетез Огдепа луагеп зећоп Фе ЖетЧеп дег Вебећол, «Фез Кићрец Миће Орјег хотел“.

Неможе се, дакле сваки мачији кашаљ са змајеви огледати. Иште се ту јунак мушка срца и силовите руке, који знаде на страшпоме месту постојати.

„Але Киеп Каззеп шта Фе Газе Чез Јапвеп Геђез али еб штаб; — ет зећиррзеће Раплегћета ] шта еп Вискеп, Чеп ез Фигећ ах зећитти, “

Кратке ноге, грађа, крљуштаст оклоп прави крокодил.

„Ђапе збескећ зтећ дег Нај5 ћегуог,

Џаа. стазћећ, ује ет НбПепћог

АЛв зећпаррђ ез село пасћ Чег Веше,

Егоћпећ зтећ Јев Касћепз Уеце“.

Дугачак врат дакле, да може своју жртву пограбити, страшна и голема чељуст, да је може прогутати — права Медуза.

Ола апз Фет зећууаглеп Зе иде Фгаша

Рег Лаћпе збасћеноћће Кећет

Гле Хппсе ојезећЕ Че Зећуегјез зришле.

Тле Мејлеп Апсеп зртћел Вие,

Зуби — што увати то непушта, језик отрши као мач, а очи севају бадава, улива страх и трспет.

Ја ете Зећјалсе елфоћ зтећ

Рев ЕисКепз пипсећеште Гапсе

оде ша зјећ зеђег Ригсћеетећ

Разз ез ши Мапп и. Возв зећ већ азе.

дар би иначе погинули Лаокоон и Лао-

Ађепфецет, Ђттећ

кооновићи, да их није змај и змија онако у-

змаја обично као грдну змију са крокодилском

жасно етегла 2 62"

а