Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

СРИСКЕ ИЛУСТОВАНЕ НОВИНЕ.

298 —- Није ме разумео да; чинио се не-|кче мислим о свету, нарочито пак о жен- | лежи на срцу, бар пикад простим речима вешт, само да ми се после смеје. скоме свету. Бадава, како се почело моје прво поз—

— Па шта сте му на то рекли виг

—- Нисам ништа, него сам га оставила и отишла к матери, а одмах за тим и кући. |

— И ту сам вас затекао ево ја.

= Пакохје!

— А зар ми нећете да саопштите ваше мисли

— Данас не, узрујана сам.

Кад сам се праштао, стиснуо сам пријатељски лепу руку наше чудновате Јелице.

УЛ,

Морам признати, да ми сад та цела ствар, која ме је из прва баш занимала са пикантерије своје, задаје приличну оригу. Нисам могао ни миелити, да ће Јелица тако страсна бити, и да ће се тако неизмерно одати осећају, коме се, у са дашњем вртлогу, не може ни краја догледати. О друге стране пак морам се Јанку и смејати и чудити; јер ми је смешно, како озбиљно тера шалу, а чудно ми је, како се никако не загрева.

“ | Да ли је љубав Јеличина баш права,

или је производ неке девојачке сујете, да за себе привеже момка, данас није задобила ни једнаг Жао ми је само истинита —- што је тако слаба била, те је своје срце издала, и Јанка начинила

сујетним; ако је пак с њене стране сујета, онда јој та мала казна не шкоди!

ништа.

Волео бих пре свега пак, да их могу прислушкивати из потаје, кад држе, да их нико п не чује и не види. Онда блх могао бити на чисто, ма да при свем том

ипак верујем њиховом казивању. И та!

ми се жеља ево испунила на брзо. Ја сам, до душе, очекивао, да ће се тај одношај

друкче свршити; али судба хтеде своје. |

Било је на једној јавној забави. Мноте се игре већ одиграле, п сад је насту“ пио одмор.

Јелица је са својом матером и са још једном рођасом седела, у њиховом дру-

штву био је и Јанко. Ја сам седео за другим столом, тако, да сам им окренуо леђа, и да сам могао све чути, што су

кога још до |

товорили. Јелица је била од играња јако угрејана, очи су јој се светлиле; ни Јан- |

ко није изгледао друкче. Из прва се врзао разговор око обичних ствари, док ни-

не је седео Јован, и ревносно је точио вино и у моју и у своју чашу. И ми смо

диванили, али полако; обојица смо осећа: | ли, да ће се скоро десити нешто одсудно. |

— Ја сам, госпођице, премишљао о вашим речима, што сте ми их некако добацили, кад смо били оно последњи пут на леду; рече Јанко доста тихо. у

= а до чега сте дошли; беше Јеличин одговор.

— До тог, да ми нудите срце ваше.

— То се вама само тако чини,

= Не бих рекао. 'Го се не да друкче разумети.

ви, баш ви сами;

— Миеслите. Али ако се

— Бадава извијате, ја о том.

— Па добро, ако би п било, као што мислите, шта је ондаг

— Онда вам могу рећи, да сте ме о брлатили, јер ја збиља од оног доба дру

ипак даје сам уверен

= Не могу још са свим да вас ђравумем; говораше Јелица и отезаше чисто сваку реч.

— Ја хоћу тиме да кажем, да бих оном девојчету, у овом случају вама, дао своје срце у замену.

— То сам хтела да чујем; насмеја се Јелица. Ала сте ви мушки пуста играчка у нашим рукама. Један осмех, једна блага реч, и ви се топите пред нама. Призпајете ли, да сам ја сад на површини 2

— Не признајем, јер држим да су ваше речи просто израз освете. Ви сте подлегли, и ја сад то само констатујем.

— То није констатовање, то је само одзив па моје речи, то је само и нехотице израз ваше бескрајне сујете. Поносити човече, зар ви и можете љубитиг дар је то љубав, која иде на сигурно, која иде на то, да се увери, е ли ће своје срце поверити узалуд. Чини ми с», да се то у правничком животу зове: „интабулацијом.“ — Па ја и јесам правник.

— И у љубави 2

— Ја сам вам већ једаред казао, го- |

спођице, како сам до сад сматрао љубав.

ако је љубав с њене стране | Од последњег разговора с вама почео сам

добивати друге назоре. Ви пак идете сад за тим, да мој таман стечени пдеал порушите у ништа. Ја, ако сам се изразио и мало невешто, опет немате право да се посумњате у искреност моју, тим ма ње, што вас заиста уверавам, да ми није до шале, и што сам почео баш озбиљно са свим другим очима да гледам у свет. Да сам знао, да је вама. госпођице, само до шале, не бих се, вере ми, ни упустио у такав разговор с вама, или, дао бих му са свим други облик.

= Ви се и нехотице загревате; рече Јелица и глас јој чисто дрхташе. Па ако би оне моје речи ппак имале истиниту

| основу... ..

— Ја им више не верујем. - —— Можда грешите. — Ако пи грешим, нећу се кајати. =— После неколико тренутака већ биће вам жао, што сте то рекли. Ја немам ништа више да кажем. — Ми се можемо и на даље разговарати о обичним стварима. — Ја се разговарам о обичним ства-

- па БА Р јЕ Е |ри а са оним, који ми је обичан, с вама је мало по мало бпвао озбиљнији. До ме- | тј ле

могу.

— Кад је тако, онда ме чујте.

— Сад је доцкан.

— Није. Ја сам наш разговор за то окренуо тако, што сам хтео, да и ваше, па и моје срце прође кроз чистилиште једно; да знамо онда, да сумњи више места нема, јер пре него што смо склопили свезу, били емо искрени. Оумњате ли још у моје речи 2

— Ја тек сад не знам га чему сам.

— Не знате. А зар је нужно да вам кажем, да вас љубим.

— Ви мислите. Ја не само да сумњам, већ и не верујем у ваше речи.

— Збиља! рече. Јанко неким сухопарним гласом. Онда пи немојте веровати, Видите, госпођице, хтео сам да вам кажем, шта ме је управо вукло к вама. Али то сад више нећу. Дошао сам сад до уверења, да нисмо једно за друго, да оп се можда целог века врзли око неких Фраза, и да не бп никад казали, што нам

нанство с вама.тако се ево и разилази.

Наше је познанство резултат моје маште

— нека при том и остане.

После тих речи устаде Јанко. поклопи се Јелици и оде у другу собу. Ја се лагано окренем, да видим, шта ради Јелица, Она је седела са обореном главом, И једва сам чуо речи: „Ту ли даклег!«

Ја (се нагнем лагано њојзи, и пришапнем јој речи:

„Ту, Велице,

То је наше!“

Никад после тога нисам више видео,

да су се Јанко и Јелица разговарали.

ЗМАЈЕВИ У ШЕЂУНУРОДНОЈ

ај ПРИЧИ.)

ПЕРА 10 што појединац човек пролази кроз та разне Фазе мужевнога развитка, док из. ЈЕ врши неку известну мисију у људској заједници, као што он има своју добу детињства и младости, добу мужевне сталности и старости, тако бива п са читавим народом. И он мора проћи кроз те исте фазеразвитка, било сад у дужем или краћем року, али проћи их мора свакако, као што нам то културна историја народа довољно потврђује. Он, као и појединац, заноси се у детињској доби з2 причом, у младићкој за песмом, у мужевној за знаношћу, а у старачкој враћа се опет на детињске традиције, закључава своју мисију на земљи и враћа дуг природи.

Први ступањ људске образованости обележен је потпуном превлашћу природе над човеком И потпуним господством маште над рагумом. То је оно доба у току народнога развитка, које се обично назива добом народнога детињства, где је сила и величанство природних агенција- образовала бујност маште, а ова у заносном полету овапутила читав низ исто тако заносвих представа, изражених у пластичним видовима оних стихија пли човечанско-животињеких својстава, која су строј маште на делање покренула. Величанство и чудотворност природних утисака морала је створити истообразне појмове, претставе и идеа-

лисане видове.

Код свију народа, који се налазе у повоју културнога р гзвоја, опажа се наклоност, да оне појаве, које су познавали, не по узроцима, већ само по посљедицама њиховим, или про сто оличе или да их севеду на дело вољне енергије реалних или идеалних, земаљских или надземаљеких бића, која из властите побуде ступају у акцију као делајуће особе, да их, дакле симболично, знаменски представе и изложе. Тако су оличили и ознаменили ватру ш воду, муње и громове, буру и земљотрес, сунце и месец и т. д. Од повољности или неповољности природнијех агенција по народни живот, из којих је поникао појам о дуалистич= кој владавини добра и зла у природи, зависила је иповољна и неповољна персонафикација њихова. Отуд су постали добри и зли богову

ж) Намера пшеца ове расправе јесте та, да позвапе на то пост „, кпе, пека си даду труда, да из богатога градшва нашеганароднога митоса створе народну митолотију, као што су је и други културпи пароди створили; јер прлбране пародпе умотворипе псу само затоту, да их имамо, пего оне треба да послуже као грађа за пзвађање знанствепих резултата. Тим Демо се уједно пајбоље захвалити опим врлим радпицима, који нису пожалили пи труда, ни жртава, да то народпо блато од пропасти сачувају.

| | = |