Srpske ilustrovane novine : za zabavu, pouku, umetnost i književnost

у

308

М 4

СРПСКЕ ИЛУСТРОВАНЕ НОВИНЕ.

|

Бро 32.

својим сиромашним родитељима, а плаћао је још ко томе и својим учитељима. Кад му је пошло још боље, те је заслуживао недељно око два дуката, почео је као разуман, инте« лигентан радник да штеди сувишни новац и кад је уштедио себи прву гинеју (десет Фор.) рекао је поносито друговима својима: „Сад сам богат човек!“

И добро је рекао. Човек, који, кад под“ мири своје потребе, нешто и приштеди, Тај није више сиромах човек. Зна се да СОтефенсон није од тога дана нигдасе освртао у натраг; он је својом снагом тако сигурно напредовао, као што напредује светлост, кад хоће да сване дан.

Кад је Стефенсон помишљао, да сагради своју прву локомотиву, недостајало му је трошка за тај посао. Алп он је као радин човек био на доброме гласу. Поверише му што му је требало — и он одржа своју реч. Беше то човек у кога си се могао поуздати. За то му узајми гроФ Равенсворт све што му је требало, да изведе своју замисао.

И тако бих ја могао наводити овде пуно примера, како су штедише вредним радом и разумном штедњом извршили велике послове.

Но пита ће ко: како се најлакше и најбоље штеди Сваки ће штедиша рећи, да је то врло проста ствар. Троши мање но што зарадиш. То ти је прво. Остави увек један део на страну за дане који долазе. Човек који више троши но што зарађује, будала је.

- Друго ти је правило: купуј увек пуно за готово — то ће рећи: све што узмеш, плати, не узимај ништа на вересију. Ко узима на вересију, изложен је да га варају или ако се задужује преко мере, излаже се опасности, дане ће моћи платити, да ће постати непоштен. „Богати се ко плаћа што је дужан.“

Даље се држи још и овога: Не узимљи никада несигурну хасну као дати је већ у џепу и не троши на рачун те хасне ништа у напред. Јер лако може бити, да ће те та хасна омахнути и онда си се увалио у дуг, који може да ти седи на врату док си жив.

Штедљив човек најбоље се разазнаје у својим пословима, у свему што заради и што потрошитиме, што бележи уредно све што примим што изда. Уредан човек знаде увек у напред шта ће му требати и има ће увек средстава, да набави себи све што му треба. Добар рачунџија знаде свој буџет — у њега нема никада дефицита, никад не изда више него што прими.

Осим ових метода штедљивог газдовања, морамо споменути и ону, што је исказана у пословици: Више вреде господареве очи него елугине руке. То ће толико рећи, да домаћин и домаћица ваља вазда да припазе, да ништа не пропада, да се све уради као што ваља,

да се све метне на своје место, једном речи, |

да посао иде уредно и како ваља. Није срамота ни за највећега господина ако се брине, да му је све и сва у реду — обичним људима прека је потреба да им је око увек будно, ако су ради, да им посао напредује.

Врло је тешко одредити у којој мери ваља да је човек чуваран и штедљив. Неки веле, да обазрив човек ваља да троши само половину својих прихода, а ону другу полу ваља да уштеди. Но ми би рекли да је ово претерана штедња. Свакако је боље мало већма штедити него преко мере трошити. Првој оскудици лако је доскочити, али другој није тако лако. У кога је много глава у кући, мудро ради, ако што већма штеди.

Чуваран треба да је-и имућнији и спромашнији човек. Ко није чуваран, ко не уме

да распореди што има, не може да буде ни издашан, не може да чини добра другоме свету. Ко потроши све што заради — тај не може никоме да помогне. Таки човек не мо-

же да васпита ни своју децу, не може да их упути да могу временом стати на своје ноге.

Енглези су баш вредни људи, раде тешке послове и уздају се највише у своју енагу — паи у тих тако практијких људи има много небрига. Још се ни они нису довољно упутили, те не уму свакад да буду умерени, да се збрину и да израчуне у напред. Многи и у њих живе од данас до сутра и слабо се старају о томе, шта носи дан и шта ноћ. Људи ожењени, имају и децу, па мисле да су доста урадили, ако су састарали за овај мах и не мисле шта их може енаћи за који час. Ма да су иначе врло вредни ипак су велике небриге, — ма да зараде лепих новаца, ипак ву расипачи. Џаметни су људи, али нису мудри — јер не виде даље од носа.

Многи су навикли, да боље живе но што би им могло бити по њиховим приходима пружају се и преко губера. Господа мисле да су дужна да троше много, већ и ради њиховог положаја у друштву. Њихове куће ваља да су богато намештене, ваља да држе коње и кола, да дају части и теревенке; господске жене ваља да трепте у злату и драгом камењу, да се нссе као царице. Овај безбрижан живот скрао је много срце, сахранио је многу лепу наду и осујетио је многу племенпиту тежњу.

Још је веће зло отуда, што се многи куже овим рђавим примером, Људи средњег стања угледају се на великаше и богаташе размећу се и надмећу се ко може и уме бо-

ље — хоћу рећи луђе. На ове луде угледају

се радници, занатлије и ратари, те се и они пружају преко губера — док не сустану, клону те падну радом пи имућем. Многи са

разметања и надметања дотера до просијачкога штала.

Што је наш свет тако испропадао, томе су у нас много криви нани бољи и имућнији људи. Они су се прво повели за туђом памети, угледали су се на туђу господу, па су своје куће, жене и кћерими цео начин живота, дигли на велико, на неку моду — то је од њих видео и наш простији свет, те се сади он окужио и заразио страшћу да живи господекпипо моди—- а тоће му најпре доћиглаве.

Разлика је то, када ко штеди новада за то што је дипија или за то што је чуваран. Ципија се радује штедњи, — чуваран човек потроши колико може на своју угодност и уживање а остави оно што му претече за идуће дане на страну. Човек ципија клања се злату као кумиру — човек чуваран сматра новац за средство, да њиме усрећи и себе и

друге што зависе од Њега. Ципијџи није ни- |

| кад доста, он гомила блага, које не може ни| када потрошити, но их мора након себе оста-

вити, те ће их други потрошити, а можда и

расути -— чуваран човек је рад да присвоји | | и осигура себи само довољан део вемаљскога

блага и уживања — без да је наумио да гомила себи имање.

Сваки човек био млад био стар дужан је

| да буде чуваран — ожењен човек дужан је Жена и деца га живо опоми- |

то још већма. њу да буде чуваран. Зар, ако би он случајно рано умр'о, да остану без наслона у светуг У милосрђа је рука хладна, тешко ономе ко из села изгледа погача — горак је хлебац из туђе руке, кад је дарак милости.

Ко год је дакле у стању, нека проба да

буде чуваран и да штеди, не да гомила уштеђени новац, него да га чува зарад свога добра и среће док је жив — а и зарад оних који остану након њега.

Много је достојанства већ у самом по_ кушају, кад ко огледа да штеди за достојну цел па ма инеуспео у цели. Ко то намери, вадвлађује самога себе, зауздава своје страсти — спокојан је. Уштеђени новац, ма даје какомали, кадар је да утре многу сузуда олакша многу бригу, да скине многи терет са, срца. Кад човек има мали капитал безбрижнији је, веселији је, лакше му је око срца. Ако се догоди да мора да прекине свој посао, ако наступи каква нужда — може он томе да „одоле, јер има наслона на свој капитал, који м же да му ублажи пад или да га заклони од њега. Обазрив и чуваран човек поштован је удруштву — живот и радму је благословен, а старост му је частна. Таки људи спокојно и умиру, јер знају, да нису били људскоме друштву на терет, но су му били на корист и дику — умиру свесни, да су поживели као независни људи, те ће и њихова, деца, угледајући се у њих и користећи се оним што су им оставили, бити исто тако сретна, и независна, као што су били они.

Сваки је дужан да сам себе оплемењава, да се узвишује помажући у исто доба и браћи својој што више може. Сваки је господар своје воље и рада — то су доказали мноти људи, који су са успехом савлађивали незтоде у своме животу, борили се и одолели многим неприликама, који су се из крајње сиротиње, из потиштеног стања дигли до угледног положаја, те доказали шта може да уради вредан човек, који уочи своју цел. Свешто је велико урадио поједин човек, општина и народ,свејето производтешкога искушења борбе.

Само нека се човек одлучи да пође унапред, па је већ тиме учинио први кораку своме напредовању. Јунаву и срећа помаже. Тиме што самог себе унапређује и уздиже, кадар ће бити да уздигне и друге. Његов

пример биће другима жива лекција — која, вреди више него златна поука. Један усталац као што је деда Геца у Сентомашу — пов-

лачи све друге за собом; свако се то отима јер види, шта све може да уради вредан, разуман и чуваран човек. Ко уразуми самога себе, учи тиме најбоље и друге да су дужни да се упуте бољем животу — па камо лепе среће да већина људи раде тако. Колико би паметнији и сретнији, задовољнији и напреднији био цео нашнарод. Народ јеску појединих људи — што је више среће и напретка у по-

| јединаца, то је тога више и у народу.

Од како је света и века увек су се људи јадали што нису сви једнаки. У једном спису Ксенофоновом у „Вештини у држању

| куће“ пита Сократ: „Откуда је то, да се не|ким људима пресипа па могу понешто и да

уштеде а други не могу да зараде себи ни толико, колико им је нужно да живе тесе у. ваљују у пуговег“ Изомах му одговара на то: „То је отуда, што они први хатају за својим послом а ови други га занемарују.

Људи се највише разликују тиме, што ннеу сви подједнако разумни и умешни. И најкарактернији човек не ради никад случајно, на њега упливише мудрост, врлина, обазривост.

Наравно да има у свету много пропали“ ца. Пропашће ко тражи у другога помоћи на место да се узда у себе. Пропашће ко непрестано расипа. Пропашће и џимрија као и онај што није чуваран. Многи људи пропадну што не заслужују да постигну успеха. Не почну кад ваља п не могу да се опамете искуством. Није то толико стало ни до среће као што људи обично мисле. Срећа је другом речи речено: мудро поступањеи управа у практичним стварима.

(Наставиће се.)

ЗЕРЕ