Srpske narodne pjesme. Knj. 2, U kojoj su pjesme junačke najstarije

Паде Вуче у зелену траву, Скочи Љуца испод мртва Вука, Те ту Вуку одас'јече главу, Усо главу, а Демир оружје, Учинише по пола јунаштво. Прислекоше од града грађани, Уз планину стигоше Брђане,

А завика Зила Кајовића: „Бржај, брате, Кајовић-Демире !“< Кајов Демир јуриш учинио,

Не по једном, но по седам пута. Кад виђеше остали Брђани, Како Демир узмакнути не ће, Но ва сестру хоће погинути, Погинути, ал' је избавити,

Па Брђани ноже потегоше, Потегоше, те је посјекоше,

Да Демира брата не кликује.

А сад да је видијети коме,

Кад грађани стигоше Брђане, Па ту с њима џењак заметнуше ! Вука нема, да Брђане брани. Мили Боже, немила састанка ! Од мрамора Лопушине Вука

До врх капе од Мораче горње Тридест-и три посјекоше друга, А до Вука тридест и једнога; Поврнуше овце свеколике,

Од Турака нико не погибе,

Но погибе само седамнаест, Све то поби Лопушина Вуче.

480

490