Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

Ал' не ође Омер барјактаре,

Сестрић мио личког Мустај-бега,

Но даиџи међу очи гледи:

„ја ћу поћи на воду језеро, „И потражит' зелену планину, „И донијет воде за дружину.“ А вели му лички Мустај бего: „Бе аферим, пиле од сокола, „У те сам се богме и уздао. „ Ајде мудро, но погини лудо, јер планина нигда није сама.“ Даде њему чашу и мљешину, Туре ђипи на ноге лагане,

И довати харешли шишану, Заскака се с десне на лијеву. Како јелен од двије године. Докле Туре на језеро сиђе, Па затражи око воде ладне, Ничем трага не могаше наћи, Ево ти га на језеро сађе,

И жедан се воде напојио,

И завати воде за дружину, Пак он пође горје ув планину. Доклен пуче пушка из пријека, И погоди Омер-барјактара, Уломи му ногу у кољену. Турчин паде у зелену траву, А завика Виде барјактаре :

»Стан', Омере, турски барјактаре,

„Ова вода нигда није сама,

„ја брез вука, али брез ајдука.“

Па потеже пламенога ножа,

40)

'60