Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

5 „Је су везле по бијелу платну, »Да дарују зете и сватове.“

Кад виђеше три српска сердара, Ди се њима браћа примакоше, Алакнуше, Бога споменуше,

И најпрви боја започеше,

Док се Турци коња добавише, У то стиже сила из Котара, Пред њима је Јанковић Стојане, Те у Турке јуриш учинише, Као гладни вуци у јагањце.

По један пут пушке истурише, Сваки себи убио Турчина,

" Па за голо гвожђе приватише, Сабљом с'јеку, а коњима даве. Да је коме било погледати

Како стоји звекет од сабаља, Стоји вриска Срба соколова, Јека поља од коњских копита, Лелек стоји рањених јунака: Неки пољем и без коња струже, Неки виче: причекај ме друже; Стоји писка несретњих Турака, Неки вели: вуку њему, мајко; Пала магла од неба до земље, Сви сердари у крв огрезнули

Од челенке коњу до копита, Сијекући око себе Турке.

Ту брат брата познати не може, Но по гласу па и по авазу. ФОрбљи вичу: за вјеру ришћанску,

Сложно за крст, браћо, на душмане.

РАЈ [А а сл