Srpske narodne pjesme. Knj. 4, U kojoj su pjesme junačke novijih vremena o vojevanju za slobodu

ЕН Турци вичу: Амет и Муамед. Ту не знаде један за другога, Ко ли гине, ко ли задобива, Али виђе са Змијања Рајко, Ђе побјеже Турчин на коњицу, Момче младо Ограшић Алија, Па се за њим момче натурило, За њим трче, те из грла виче: „Стан', копиле, Ограшић-Алија, „Чије носиш робље из Котара #“ Турчин бјежи, не обрће главу, Брз му лабуд, пуст ће останути. Али Рајко ошино вранчића, Слеже му се вранчић по ледини, Трчи брзо, а брже сустиза. Када му се Рајко примакнуо, Па завика грлом и авазом: „Сумбулија, Вучетића секо, „Поклони се седлу у тркији, уукажи ми плећи од јунака,“ Зачу Сумба, плећи отворила, Пали пушку са Змијана Рајко, Те погоди на коњу Турчина Међу плећи, те ће одма лећи, Турчин паде а Рајко допаде, Те му сабљом осипјече главу, А прифати коња и оружје, На коња му турио ђевојку, Па одоше на првом мегдану. Ту не нађе ниједног сердара, Но гомиле мртва и рањена, Па премеће мртве п рањене,

ВУКОВЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ УГ

[4] сл

265

(5) => (255) сл 280

(2:45) [22] ст