Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

Кад то виђе Поповић Хоташу, Он побјеже пољем зеленијем. Но је Туре Мару дофатило, Млада Мара ходит не могаште, А по сабље Мујо дофатио,

Те на двоје прес'јече влахињу, Ив ње чедо искочило живо. Пође Мујо у Куче камене. Таде дође Поповић Хоташу

На Ивана брата његовога,

Али нађе оно чедо лудо,

'Бе се живо по травици ваља, Па га зави у скут од доламе, Понесе га двору жалосноме, Те је лудо чедо покрстио,

И дивно му име изабрао,

По имену Испоравк: Перошу,

Те га медом и шећером рани. Кад притати дванајест годинах, СОитну је књигу накитило,

Те ју посла очину крвнику:

» О крвниче, Ђурђевићу Мујо, „Знаш ли, Мујо, што је пријед било, „Кад м' изгуби и оца пи мајку 2 „Ходи дођи на Мрамор крвави, „Да бијели медан дијелимо.“ Виђе Мујо књига што му шипе, Па он узе коња п оружје,

И отиде ђетету на медан,

И ту нађе Испорак Пероша. На брицке се сабље удариште. Но дијете лудо и нејако,

40)

сл сл