Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

Пе ОМ

На турско се таборје јавила: „Не плачите, Арбанашки Турци, „Бијели ви Жабљак остависмо, „Мол'те Бога цару Николају,

„Е од њега стојат' не смијемо, „Но бев муке њега остависмо,“ Па сва војска из града изађе, А главари у град остадоше,

Докле војску пред собом справише.

Но да видиш великога врага, Пуче пушка на зору бијелу, Пуче пушка из турског табора, За њом пуче зелена лубарда, И погоди Петровић-Машана, Мила брата Петровића-Ђорђа, Десну му је ногу оштетила,

Ах нека га, већ му не пупала! (Срећа. турска, те не знаде војска Е Машана ране допадоше,

Е се јунак рани не подаје,

Да знадоше, повратит' се ћаху И уљести опет у Жабљаку. Отолен се војска покренула, Сваки пође на своје дворове, Књаз свијетли на равно Цетиње, А кад књаже на Цетиње дође, Он Николи цару отписује:

„Не карај ме, мили господаре ! „Није наша зађевица била, „Но Османа паше Скадарскога, „Који моје премами Пипере.“ То је мало доба постајало,

1230

1235

194()