Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

472

Телал виче за петнаест дана, Не може се нико усудити, Нити царев ферман префатити, Ни на Црну Гору ударити,

Но подоцкан једна потурица,

И то бјеше родом Личанине, Служио је цара њемачкога,

И издају цару учинио,

У турскога цара убјегнуо,

И Ристову вјеру похулио,

А прифати свеца Мухамеда

За турачке смрдељаве даре,

А нека га, црн му образ био! Што зароби себе у туђина; Па подоцкан Омер излазио: „Султан-царе, драги господаре ! »Дај ми војску и дај ми захиру, ја ћу Црну Гору сподобити „И погубит' Петровића књаза „И погубит' Пера и Борђију, „Ал погубит ал довести живе, „Већ Борђију душманина твога, „Који ти је доста дао квара, „Кад је прије у Русију био

„И на Варну твоју ударио, „Долазио стојну Цариграду;

„Зна Ђорђија с војском управљати,

„Ема ћу му главу погубити.“ Абдул Меџид, турачки султане, Кад разумје ону потурицу,

Он устаде: на ноге лагане, Загрли га кано мајка сина:

120

130

-

| сл

= сл 150