Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

506

„И. твојега мила брата Саву „И њихову дружину осталу, „Нека бране свеца Василију, »Да не пуште прије своје главе.“ Филип дође у Острог планину, И донесе књигу шаровиту,

У томе су Турци ударили,

И Пожаре село сподобили, Сподобили, те га опалили,

А кад виђе Петровића Мирко, Тад' је Мирко ријеч бесједио:

„Сад што ћемо, браћо Црногорци #«“

Вели соко Мартиновић Сава, Заклиња се Богом истинијем

И правијем светим Василијем, Да ће своју главу изгубити,

Али свеца оставити неће,

Но код њега хоће умријети, Наком себе спомен оставити, Запалиће и себе и свеца,

Да га турске чизме не погазе. Рече соко Церовић Новица: Бре аферим, мој српски витеже ! уја сам знао што ћеш бесједити, »Оба ћемо заједно мријети.“ Рече соко Петровићу Мирко: „Благо мене, два српска витеза! „Затвор мо се, спомен учинимо „Ради вјере и закона свога,

„И рад' старца светог Василија, „Боље ни је поштено гинути „Но без крви њега оставити,“

1210

1215

1920

1225

1930)