Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

„Предај ми се на вјеру јуначку, „Да не горим српску богомољу.“ Никодим се чути не чујаше. Докле Турци до вратах дођоше, За цркву се рукам дохватише, Једнак пуче двадесет пушаках, А вриснуше двадесет јунаках, Већ двадесет и више четири, Паде мртвих двадесет Тураках, Неки веле: „Леле њему, мајко!“ Неки вели: „Одвуци ме, друже, „Да ми Срби не посјеку главу.“ гКестока се затурила кавга, Стријељаху витези јунаци

Око свога манастира Турке. Боже мили, чуда великога ! Што учини Петровића Мирко (у његово двадесет момаках ! Туку Турке, невјерне хајдуке, Кличу Турци Муја и Алију, Црногорци светог Василију, Бољи бјеше старац Василије Него турски Мујо и Алија. Боја бише за неђељу дана,

И неђељу ноћи без престанка, Све на цркву уришују Турци, Дочекују рабри Црногорци, Витешки се бране из пушаках. Кад је седми данак долазио, Но дозива Петровића Мирко:

» О Новица, српска. перјаницо !

„Што је твоја премукла шишана #

1340

1315

1350

1355

1360

1365