Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

520

Грабе Срби копја убојита, Срби грабе ђорде димишкиње И цареве свилене барјаке. Ту Србина, браћо не имаше, Ко не води коња седленика Али добар биљег са Турчина, Част и дика Петровића књаза. На трагове Турке поћераше, У манастир доњи затворише, Пет стотинах Турци унијеше, Унијеше мртвијех Тураках Од Милова боја жестокога,

У ливаде те их закопаше, Да им Срби не сијеку главе;

Когођ приспје војски сердаревој

Од малене ломне Горе Црне, Сваки јунак задоби поштење, Неки једну, неки двије главе, А барјактар Мартиновић Ђуро, Ђуро носи и четири главе.

Ту приспјеше до два сенатура, Од лијепе Ријечке нахије: Једно соко од Стругарах Саво, Друго витез Пејовић Стефане, Они носе по три турске главе, Сердару се срце весељаше, Петровић се грохотом смијаше, Кад код њега главе доносише, А свакога грли и целива.

У Пожару ноћцу преноћише, Па овако Перо запов'једа:

» О сердару, моја десна руко!

1660

1665

1675

1680

1685