Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

519

» Т0 је мене мили перјаниче, „И рањен је Пеко капетане, „И рањен је Мујо из Пожара, » Од рана им ништа бити неће, „Но бој бију, за ране не маре.“ Кад Алија разумио Мирка, Страшно му се Але заклињаше: „На цркву ти нигда доћи нећу, » И ево ти турску вјеру дајем, „Него пјевај, па се разговарај.“ Но да видиш чуда изненада

Од сокола Милана сердара

И његове браће Цетињанах ! На турску је војску ударио Кано суха муња из облака,

И турске је шанце освојио, Разагони проз Пожара Турке Ка и вуци проз планину овце, Разбучише турачке плотуне, Стјеку Турке, невјерне хајдуке, Бога моле, да им припоможе, Пет стотина главах окидоше. Још да видиш драги побратиме, Мартиновић-Милана сердара,

И витеза Ђура барјактара ! Голе сабље носе у рукама, Крваве им сабље до балчаках, Сијекући цареве солдате; Ту је сердар славу задобио

И његови рабри Цетињани, Кад разбише пашино тамборје, И велику одору добише,

1625

1630

1635

1640

1645

1650

1655