Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

арта ЕН И Јанково двоје ђеце лудо, И Ружицу лијепу ђевојку, Поведоше паши под шатору. Велики шемлак учињеше, Ружу паши за љубу дадоше. Но Матељи паша говорио: „Матеља, божји злосретњиче, Што ђецу од зла не разбија #“ А Матеља паши говорио: » Чу ли ме, пашо од Грахова, » Много сам их нука и корио, »да сијеку по крајини Турке.“ Таде рече Лашићу Милошу: „Што их гледаш, драги господару, удакољи их двоје ђеце лудо, „да не остану вучад од вучади.“ Но их не да Ружица ђевојка: БА не, пашо, драги господару, · »Не изгуби и срећу п душу.“ Таде паша ријеч говорио: „Копиљане, Лашићу Милошу, »Буд' ли си себе очи извадио, » А да како би мене оставио #“ Погледа оком на џелата, Ману џелат, пос'јече му главу, Па, Матељи ђецу поклонио И Ружицу лијепу ђевојку: „Хај, Матеља, на своје дворове, „[е подижи тиће соколове.“

90

100

105

110