Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

ми

ПИЈЕ

Кочо арамбаша и Церовић Остоја.

а кукавица црна

О Лучину дану јесењему,

Кад јој вакта од кукања нема, У Дромњаку у племену јаку

У Петњицу божју несретњицу На бијелој Караџића кули.

То не била Кукавица црна, Већ је Канда Васиљева мајка. Ако кука, јес јој и невоља, Јер јој Васиљ скоро погинуо, Убио га аранбаша Кочо.

Она кори свог милог синовца, Свог синовца војеводу Шуја: „Црн ти образ, војевода Шујо, „Рашта, оста Васиљ неосвећен М „Мој би Васиљ тебе осветио.“ Ма ми сједи војевода Шујо, Па ми грозне сузе пролијева, Старој Канди бесједио Шујо: „Стрина Кандо, Васиљева мајко, „Ками ћу ти осветит Васиља, „Чим су мене обломљена крила, „још како ми нестануло Мима, » И Стевана сивога сокола,

„И Васиља змаја из планине. „А по томе, моја мила стрина, „И јошт имах добру узданицу, „Ето тамо у другом племену, „У племену Пиви валовитој,

10

20)

> сл