Srpske narodne pjesme. Knj. 6, U kojoj su pjesme junačke najstarije i srednjijeh vremena

64.

» 0 мој куме, Церовић-Остоја, ујеси ли ми у животу, куме, „Немој ми се данас препанути, „Ево тебе индат од Петнице.“ Кад то зачу дванаест чобана, Све побјеже тамо и овамо,

А не бјежи луди Миловане. Док дочека киту и сватове, Седам пута пушку истурио,

И седам је свата обранио, Док га крену Церовић Остоја На несретну Вујачића вранцу, А побјеже луди Миловане. Поћера га Церовић Остоја

На несретну Вујачића вранцу, Он побјеже Комарници равној, Ал' га ћера Церовић Остоја. Када виђе, ђе ће побјегнути, Ђе ће момак главу унијети, Он осједа без биљега вранца, Па потеже јаглук из њедара, Од образа утираше крвцу,

Па он сману брешку посребљену, Привија је оку и образу,

Те он згађа луда Милована. Лоше згађа, ал боље погађа, И добро га бјеше погодио: Посред паса, укиде га с гласа. Паде момче у зелену траву,

А допаде Караџићу Перо,

Да му русу посијече главу. Ал му мртву одбранише главу.

320

322

330

340