Srpske narodne pripovjetke, zagonetke i poslovice. Knj. 1 : pripovijetke i zagonetke, narodne pripovijetke i zagonetke

569

„Што с' толике свате потрудио «И толике коње поморио,

«Кад је Мара још синоћ умрла, «До зоре се мртва належала," Ал беседи Ерцеже Степане:

«(А тако ми Бога истинога · «Ниј умрла, већ со улукавила.» Па узима живу жеравицу,

Те је сипа Мари у недарца; Нити трену, нит се прену Мара. Опет вели Ерцеже Степане:

«А тако ми Бога истинога ! «Ниј умрла, већ с улукавила.» Па узима змију присојкињу,

Те је меће у недарца Мари, Змија јој се око грла вије: Нити трену, нит се прену Мара Опет вели Ерцеже Степане:

(А тако ми Бога истинога ! «Ниј умрла, већ с' улукавила." Потрља, је брадом по образу, Не би л му се насмејала Мара; Нит се смеје. нит се преза Мара Кад то виде Ерцеже Степане, Он поврати кићене сватове, Оде своме двору бијеломе. Мара скочи с лакије носила,

А пита је остарела мајка:

«О Марија, моја кћери драга ! «Која мука најтежа бијаше:» Проговара Марија девојка:

« Ој Бога ми, моја стара мајко!

сл сл