Srpski književni glasnik
102 СРпски Књижевни ГлАСНИК.
некога. Ја почињем склапати трепавице, и видим опет ону старицу саму. Она још гамбуља пустим путем између побелелих од росе ржаних њива. Андреја Ивановић иде пред њом, маше рукама и некоме прети: «Шта, неће јој се примити 7... Не, лаж, не погађате!..»
— Не погађате! — чујем већ на јави вику Андреје Ивановића. — Мене нећете уплашити. Зар се, мислите, такав безобразлук допушта 7 Спавати не дате, теревенку начинили, саблазан! Бого-мо-љци!.... Мангупи, лењштине, лумпачи!....
Нисам одмах могао разабрати у чему је ствар. Свиће; споља први, још испрандусани сунчани зраци пробушили у нашем плетеру округле сјајпе јамице. Светлост продире кроз влажан 'ваздух, врапци ћиличу. испод стреја, по кутовима зпупе још је мрачно и хладно. Андреја Ивановић, босоног, разбарушене косе, стоји пред вратима задње куће п како изгледа, грди ноћне весељаке. Домаћин, такође босоног, утишава га.
— "Ти, јес' чуо! У мојој кући да будеш мало мирнији.
— А ти шта си од евоје куће начинио, а 7
— То се тебе не тиче. Примио сам те и преноћи лело, а немир да се ниси усудуо правити.
— Шта је опет то 7 — питају богомољци будећи се.
— Обућар из вароши граје.
— Обућар 7
— Јест, онај што у кући Иванова седи. Такав је мангуп, да је страхота! Ноћу као клупче поткотрљава се девојкама...
— И нама је уз пут безобразно пристајао — извирује из коша румена мештанка. Она је сад у кошу сама и прави се невина као јагње.
— Иеспеглати га! — категорично закључује некакав промукао сањив бас.
— () ђаво би вас! — јечи Андреја Ивановић, лежући поред мене. — Е, ово је народ! Гаквог народа нигде нема... Бога ми... Пи!