Srpski književni glasnik
ВА ИКОНОМ. 101 повуче. У том Андреја Ивановић, кога претилост ни у спавању не напушта, тако се изнзнадно и јако поче кртолити на сену да у мени сену сумња: да не буде он то сад шлипнуо у своју постељу... Али не. Да и не говорим о непоколебљивом поштењу мога сапутника, доста је то што сам га све време слушао како хрче поред мене.
— Шта сте се ви, свраке, ту раскокотале 7 — пробудивши се упита он обичним презирањем женског света. — А-а, не бој се пробудио се... Мангуп! — викну
тетка Феодосија.
— Гле ти где се обрео! Где је хркао, а где је сад“
Тако се сањив човек не може откотурати. ž — Avwa, Ro Je TO? —— YımTa HeHRO. — Чизмар из вароши. У Иванова кући живи.
— 07 Па ја и његову жену знам.
— 0! Мангупи су ти обућари! Разни их у свету има! Хо-хо-хо! А таман што бејах заспала...
— Па он је и путем за нама пристајао! — чује се из кола јасан, лукав женски глас, по којем одмах познадох једну од оних девојака, којима Андреја Ивановић очита вакелу. — Тако је наваљивао, тако, да п казати не могу...
— Мамице! Ја ћу га тати тужити, — прети плачно уплашена девојка.
— Ни речи. Његовој ћемо ми жени све испричати.
— (), нека вас ђаво носи! — полако и љутито шишти Андреја Ивановић, видећи како опасан обрт узима ствар. Име његове супруге и при оваквом стицају прилика сасвим му одузе самопоуздање и он учини што се најгоре може учинити у његовом стању — прући се на постељу и поче хркати претварајући се да спава.
Хрче.. а ево овде;је хркао исто тако, претварало.... Ох-хо-хо! Греси, греси...
У брзо у шупи настаде тишина.
Ућутали па време у кошу наставише опет полако разговор. Иза зида чује се једнако писка и смеј. Андреја Иваповић кртоли се, мрмља нешто, и по који пут опсуеј