Srpski književni glasnik

КонфеРЕНЦИЈА МираА. 205 лазак у рат, војскама издавате. Јавно мњење је п те наредбе и недела у Кини назвало хунсеким наредбама и хупнским неделима. И одиста, читајући извештаје са војних похода европске војске у Кини, човеку чисто изгледа као да се Европа данас, у веку цивилизације, решила да Азији врати стари дуг најезде и дивљаштва којим ју је ова некада задужила.

Са свију тих узрока, Конференција Мира изазвала је разочарање. У почетку, наде које су у ширем јавном мњењу на њу полагане биле су огромне. Конференцији су упућиване најразновреније молбе и жалбе. Народи и народности, који су имали да се жале на какву неправду или насиље, с поуздањем су се обраћали њој. Ирци, Финци, Јермени, Македонци, Старо-Србијанци достављали су јој мемоаре и тражили помоћи. Идеја мира везивата је за идеју правде, те је свима изгледало да једна Конференција, која се назвала Конференцијом Мира, не може бити глува ни према каквом националном вапају за правдом — баш и онда када народности које се на неправду жале улазе у састав једне друге државе и када, према том, њихове рекламације не могу имати карактер међународних рекламација.

По свршетку Конференције, јавно мњење је осетило недовољност постигнутих резултата и разочарање је било онда у толико теже у колико су, у почетку, наде биле веће.

Па ипак, оно што се на Конференцији Мира десило, морало је у неку руку фатално да се деси. Кроз позив цара Николе пробијала је једна хришћанска нота опште љубави и братства. Међутим, стање идеја у меродавним круговима човечанства још је од тога идеала далеко. Организоване силе народне које су, кроз толике векове, кретане верском нетриљивошћу, националним егоизмом, узајамним неповерењем, тежњама за освајањем и за политичким господарством нису могле од данас на сутра променити своје главне мобиле и инспирисати се љубављу према ближњем и искреним тежњама за миром. Оне су, под старим импулеом, са неодољивом снагом елемента,