Srpski književni glasnik

944. - СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

«Ово је марамче моје! одговори јој Гила озбиљним гласом.. Ја сам га сама купила кад сам оно ишла у варош. Ако хоћеш, могу и дућан да ти кажем...

— И дућан да ти кажем.. опет оде Сара да јој се подсмева... Ти мени дућан да кажеш 7 Не знам ја, мислиш, ништа!.. Овда се окрете од ње, па ће више осталима:

— Вала, ако га не исцепам све на парампарче, да нисам жива...

_—_ Јес, да смеш да цдепаш туђе! промуца Гила.

— Штаг Не смем никку Сара и га једном скочи

-— Јес“; не смеш. Не смеп да цепаш моје марамче. То велим, рече Гила.

—— Вала, да видиш.» И Сара полете к њој. Оне остале жене скочише, те пред њу, п стадоше. је задржавати. «Јао, пустите ме, да јој се насладим!» мољаше им се Сара... Пустите ме, да удавим... Она понови ону ружну реч“

__ Дее, славу ви женску! повика неко од људи. Онда се сви уметаше, савладаше Сару и задржате је.

— И она има још образа!..» настављаше Сара, али долазећи к себи и умпрујући се, п најзад опет седе на своје старо место.

За све то време Гила само ћуташе, и гледаше мирно преда се; а тако пето и Стева...

Ја сам стајао и пратио целу свађу зачуђен, незадовољан, не знајући шта да мислим о свему. Какво Je TO толико непријатељетво према Гили

Беше ми криво што се ово деспло е њом. Нарочито ми беше криво што ја бејах ту. «Њој је сад најтеже што сам бат ја ту», помиелих још, и погледах је. Поред свега тога што је Сара онако изгрди, ипак He осетих ничега одвратног према њој. Напротив, гледајући је онако снуждену, оборених очију. бете ми је жао, пи дође ми скоро милија. Она диже очи и погледа ме — с осмехом, с оним вечитим осмехом што јој, кад ми ма п једну реч каже, кад ме само погледа, затрепери на лицу п задрхти на крајевима. усана. С тим осмехом, али сада мало као по-