Srpski književni glasnik

СРПпски Књижевни ГЛАСНИК.

И она. чека... и поглед пун жуди Вапије небо, и страда, и моли!

И док стидан поглед у небеса облуди, Чежњом дрхћу преса и удови голи.

Тако ноћ пролази, тихо, једнолико, Месечина. светли, ноћни ветрић веје, Спи небо и земља — и не знаде нико За ту страшну љубав сред мртве алеје. J. ДУЧИЋ.

На провидном небу сјају Млечни Путп. Мир... Свеж ветар пирка с планинске гребени Одгнале се војске..; сад долина. ћути, И пуни мртваца дуги кланци њенп. БЂурни поклич давно пза гора оде; Сада табор мртвих ћути, мирно спава; Над долином смрти само звезде броде, И планински ветар благо провејава.

АЛ у поноћ тиху, низ Путеве Млечне (пппао је Христос; пређе гореке ланце ИП потоке крви газио је течне И дуго је глухе облазло кланце,

Нечујно и тихо, од дола до дола, Од стене до стене, мирним, светим Ходом...

Спавала. је земља, п звездана. кола 7. Гатаху се мирно под безбројним сводом. њ ——__г__г___ __________________--

Све беше тихо. Горске косе тамо У небо дизаху црни хроат MII. Ни гласа, ни шума... Још се чуо само

Дуги. плач. Господа. негде у долини... | Ј. ДУЧИЋ, ·