Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. (2).

Пошто је своје имање обишао као његов нови сопственик, он се врати у Сомир, сигуран да је свој новац уложио по двадесет на сто и занет дивном мишљу да баштину фроафонску заокругли, ујединивши ту сва своја добра. Затим, да би поново напунио своју касу готово испражњену, он се реши да исече до земље своје шуме, своје забране, и да експлоатише тополе на својим ливадама. Сад је лако разумети сву важност ових речи «кућа господин Грандеова», — кућа мрачна, хладна, нема, у горњем крају вароши, заклоњена бедемским развалинама. Стубови и лук од капије беху, као и кућа, начињени од пешчара, белог камена из околине Лоаре, и тако меког да је просечно трајао једва две стотине година. Неједнаке и честе рупе које климатске непогоде беху чудновато издубиле давале су капији неку сличност са тамничким капијама. Изнад лука био је дугачак ниски рељеф од тврда камена, који је представљао четири годишња времена, с фигурама већ наједеним и сасвим црним. Над овим ниским рељефом пружао се венац из којега су избијале неколике биљке случајно нанесене: жуте воје, попонци, ладолежи, боквице, и једна мала трешња, већ доста висока. Капија од тешке растовине, мрке боје, исушена; сва. испрепуцала, слаба на први поглед, држала се чврсто својим гвозденим клинцима, који су правили симетричне шаре. 'Тетвртаста. решетка, мала, али са честим шипкама црвеним од рђе, налазила се на средини мањих врата.

Кроз малу решетку човек радознао могао Je видети, на крају мрачног и зеленог свода, неколико опалих басамака, који су водили у башту живописно окружену дебелим влажним зидовима, обраслим закржљалим шибљем.

У доњем одељењу куће најважнија соба беше двор-