Srpski književni glasnik

90 СРпски Књижевни ГЛАСНИК.

зачудих откуд мени такав глас; Гиле, рекох, ти си се љуто преварила, ти немаш посла с дететом! Ја не дам никоме да ме за нос вуче! Јеси ли разумела 7

— Ко те вуче за нос“ упита она.

— Ти си ме вукла све до мало час».

Она. се као збуни.

«Ama Je л' што нисам дошла ономад“ упита.

— Није ни било потребно да долазиш. Шта си ми требала! Шта ћеш ти с дететом7 Иди ти ономе кога поздрављаш!»> Она ме запрепашћено погледа, и не умеде ни речи. да каже. |

«Ама шта то збориш ти 7 рече након кратког ћутања.

— Ништа више! рекох одсечно. Сад можеш да идеш. То сам имао да ти кажем. Јуче сам имао друго нешто да ти кажем, али... Можеш ићи!»

Ништа не рече. Само ме погледа погледом који ми срце раздираше; доња јој усна заигра; у очима, оним као угљен црним очима. заблисташе сузе; онда се окрену од мене, и оде...

One!...

Ја гледах за њом, гледах све док не замаче тамо где се сокак савија, а онда ми дође да бризнем у плач...

Тако му ја тада површих посао, тако изненадно, брзо, да се и сам не могох дуго разабрати шта то би и како би! Нисам знао шта да мислим, или боље, ја и не мишљах ни о чему; јер не умедох, не бејах у опште тада у стању да мислим о чему било.

(Наставиће се),

Б. Б—вићЋ.