Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 05 као верно псеето, добро свога господара; најзад, имајући слепо поверење у њему, покоравала се без роптања његовим. најлуђим ћудима. Оне чувене године 1811, у којој је берба стала нечувених мука, после двадесетогодишње службе, Гранде се реши да даде Нанони свој стари сахат, једини поклон који је икада добила од њега. Ма да јој Je свака три месеца давао своју стару обућу (која је сасвим пристајала на њену ногу), ову обућу није могућно било сматрати као неки поклон: толико она беше увек изношена. Приморана оваквим приликама, ова јадна девојка постаде таква тврдица, да је Гранде напослетку заволе као што човек заволи псето, и Нанона мирно допусти да јој се око врата метне огрлица са шиљцима, чије убоде више није осећала. Ако је Гранде секао хлеб са мало одвише штедљивости, она се није потужила; она је весело учествовала у хигијенској добити коју је доносио штедљиви начин живота у овој кући, у којој никад нико не беше болестан. А. после, Нанона. је била као члан породице: она се смејала кад се смејао Гранде, била је невесела, мрзла се, грејала се, радила је заједно с њим. Колико слатке награде беше за њу у овој једнакости! Никад јој он није пребацио кад би у винограду или под воћком појела коју брескву, шљиву или крушку. «Дела, Нанона, почасти се», говораше јој он оних година када. су се гране савијале под родом толико да су ra закупци били приморани бацати свињама.

За ову сељанку, која је у својој младости навикла само на рђаво поступање, за ову сиротицу која је примљена из милосрђа, сумњиви смех чича Грандеов био је зрак јаркога сунца. У осталом, у простом срцу, у скученој памети Нанониној било је места само за једно осећање и једну мисао. За последњих тридесет и пет година она је вечито замишљала себе у ономе тренутку када је дошла пред радионицу господина. Грандеа, босонога, у дроњцима, и непрестано су јој биле у ушима качареве речи: «Шта би хтела, дете моје % и њена је захвалност остала вечито иста. Покашто би Гранде, кад помисли да ово