Srpski književni glasnik

БАЛЗАК. 109

ности. Јер поједина драма или роман, који обухватају само поједине догађаје, рђаво представљају природу. Они исеку само по један случај из огромнога ткива људеких прилика и тиме пониште везе и продужења којима се тај случај наставља у другим суседним случајевима; бирајући, они крње, а емањујући образац, они га мењају. Бити велики значи дакле бити тачан: Балзак је појмио истину, јер је обујмио целину; његова систематска силина даје његовим сликама јединство са снагом, и верност са занимљивошћу. У исто време им даје и понеку смешну страну. Присуствујете, рецимо, каквом лепом призору: одједанпут се на вас изручи пљусак од метафизике; ви се избришете псујући, и брже боље прескочите две стране. Или пратите какво правилно умовање: одједанпут пред вас изађе неки од оних фантастичних закона које је машта надохват исковала и који вам се сад намећу у име науке. Или дочитавате једну занимљиву и дирљиву комедију, живот једног јадног каноника кога су истерали из његова стана: одједном сте до грла запали у оваква високопарна нагваждања: «Извесно је да би Трубер у другим временима био Хилдебранд или Александар УТ. Ми живимо у доба кад владе праве човека за друштво место да друштво праве за човека. Отуда вечита борба између појединца и система који хоће да га експлоатише, док се он од своје стране труди да експлоатише тај систем; пре, међутим, човек, стварно слободнији но данас, био је благороднији према општој ствари. Круг у ком се људи крећу неосетно се проширио; душа. која ће моћи обујмити његову синтезу биће увек само величанствен изузетак, је), у моралу као и у физици, кретање обично губи у јачини у колико добија у обиму. Друштво не треба да почива на изузецима. С почетка. је човек био чисто и просто отац, и његово срце куцало је ватрено, усредеређено у кругу његове породице. Доцније је живео за племе или за своју малу област». Све то поводом једне парнице између два каноника и једног добросрећника, неутешног