Srpski književni glasnik

110 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

што не може да нађе своје папуче. Балзак јесте филозоф, али је магловит; и јесте учен, али је педант. E

Таква је грађа његових дела. Пошто cy погматрач и филозоф били тако нагомилали мисли и чињенице, долазио је уметник; мало по мало, уметник се загревао; његове личности стадоше добијати боју или облик, почеше живети; пошто је завршио умовање, он је почињао да осећа; и нехотице, он је гледао пред собом покрете својих личности; њихови говори, њихова дела, ствараху се сама од себе у његовом мозгу. Топлота. је постепено улазила у ову тешку металну масу сакупљену с толико мука и тако издалека: маса се топила, лила се у калуп, и нови кип, сјајан, јављао се. Али с колико напора и после колико рада! Балзак нема бујности, нема лако и срећно надахнуће, моћ хитрог и обилатог проницања. у истину и лепоту. Он је нејасан; његов начин исказивања је усиљен, неприродан; први ток је код њега увек мутан, испрекидан, неправилан; он ври као вода у затвореном суду, и као угушен тешким поклопцем који с времена на време подиже, а не може да разбије. Изгледа као да је његова гломазна телесна природа притискивала његову. урођену творачку силу; он се борио са собом исто толико колико и са приликама. Он. је написао четрдесет књига рђавих романа, о којима је и сам знао да су рђави, пре но што је почео своју «Људску комедију». Видели смо мало пре“ ону гомилу припремних студија на којима, као на подземним темељима, лежи свако његово дело, а раније смо видели да је он за све своје романе држао по десет до дванаест коректура, које је толико поправљао, брисао, прерађивао, да се на крају више нису могле читати. Па ипак, понекад, и то је било мало. Све његове личности не живе; покаткад, и код најживљих, нека погрешна. реч или. радња показују да је инспирација омахнула; пламен у његовој пећи није био довољно врео; комади туча остали су неистопљени и. згрудвали су се као гуке Ha понеким од највећих