Srpski književni glasnik

ЈОВАН ИЛИЋ.

Изгледа као да је емрт учинила добру услугу овоме честитоме човеку. Она га је опростила и физичке везе са садашњошћу, с којом он није више хтео бити ни у моралној ни у интелектуалној заједници. Последња. четврт ХХ века имала је тако чудне, тако неочекиване догађаје, да је човек Илићева темперамента морао окретати главу од њих. Његови идеали, његова улога у догађајима из прошлости, његова готовост да народној идеји жртвује и свој живот, све му је то изгледало као узалудна акција. Илић се разочарао у људима, и повукао се у осаму, не могући изневеравати свој велики политички моменат зарад ситничарских дела, за која је више требало моралног недостатка него душевне снаге. Човек који је 1848. године поднео своје груди куршумима мађарским, а 1858. ставио се у службу остварењу народне идеје, није могао, без штете по свој велики углед, ударити новим стазама филистарског државништва. Он је био необично искрен, скоро до опорости; чврст, скоро до крутости; несебичан, скоро до особењаштва. За такве карактере пристају само јаки догађаји; у половним пословима. њихов темперамент само им је на сметњи, јер им снага нема земљишта за манифестацију. Нове реформаторске идеје 70-тих година изгледале су Илићу претеране; стари режим био му је и сувише конзервативан, Он је био слободњак нарочитога. кова, и упорно је веровао у тачност и остварљивост својих идеалистичких назора. А кад је између два супротна политичка. правца завладала огорчена борба, Илић је симпатисао храбрим борцима из напредније генерације, и ако није делио њихово политичко уверење. И како није хтео бити ни чекић ни наковањ, његова политичка. улога свела се Ha посматрање. Али познији догађаји сасвим су га

И