Srpski književni glasnik

Јован Илић. 195 озловољили, јер је опажао да је честитост у људи реткост, и видео је да ни највеће жртве за најбоље идеје не могу створити једно стално а ваљано друштвено стање. Бона срдитост — то је, рекао бих, било предемртно расположење старог небојше према друштвеним догађајима Y Србији.

Ж Ж =

Ако је Илић био изгубљен за активну политичку радњу, његова књижевна улога тим је само појачана. За срећу по нас, тамна страна његове душе окренута је била политици, а светла поезији. Овај оштри и несавитљиви политички радник био је нежан не само као човек већ и као песник. Већи део његових песама, оне које су најбоље и најлепше, посвећен је био прослављању љубави. То је, у осталом, најчешћа појава и у страној и у нашој књижевности. Љубавно је осећање једна нарочита модификација чисто личног осећања; оно улази у најбитније елементе пеихичког живота. Човек не мора бити родољуб; још мање хуманист; може бити и сувише егоистичан — па. љубавно осећање не само не слаби, већ се јаче развија. И кад љубав није идеално обожавање једне жене, она је ипак јака, јер тада или је нежна симпатија за женску лепоту или бујни излив чулне страсти. Од те епидемије не спасава песнике ни положај ни завет; од ње не помажу ни чини ни молитве. Његош је владика, Ђорђић је калуђер, па ни њихово срце не остаје нерастопљиво «пред очима које стријељају, које могу камен растопити а камо ли слабога човјека рођенога да се од њих топи». Његош се могао бар утешити уништавањем својих љубавних песама; Ђорђић ни те утехе нема.

*

Илићеве љубавне песме двојаке су. Једне су лепше, оригиналније и са више уметничке обраде. То су његови љубавни сонети, у којима. се непосредно обраћа стварној или, што је вероватније, замишљеној избраници свога срца, «споредници небеске милине». Њих је створио песник