Srpski književni glasnik

Јован Илић. 137

Муња иста из очи јој с'јева, Огањ живи у грудима гори, Зора јој се на лицу осм'ева, Из уста јој сама љубав збори!

Сви су елементи из народне поезије (...Та лепша је од бијеле виле.. јарко сунце лепша сам од тебе.. сину лице као јарко сунце... девојка га оком запалила..), али је синтеза њихова оригинална, уметничка; то није више механичка смеша, већ хемијско једињење.

Кад је драга тако лепа, ко би могао њеним дражима одолети. Песник жели да. јој се приближи и покушава свим начинима да је привуче к себи.

Прво је плаши:

Ходи к мени, голубице мила!

Зли су људи, а зли обичаји, Споџашће их тама и помама, Ухватиће тебе у потаји.

Кад то није довољно он моли виле:

Ухватите утворицу клету, Метните ме на њезино крило, Чини ми се лакше би ми било!

Затим жели да буде лептир или голуб, како би својој драгој:

У њедрима зиму зимовао, На уснама вијек вјековао!

Или покушава да је троне:

Ти не буди врло попосита,

Већ ми буди питома и блага, Јер ће тужан данак осванути, Кад ће младост твоја увенути!

Кад и то све не помаже, песник прети:

Ал' ћу чинит' чини свакојаке, Покренућу зв'језде и облаке, Учпнићу што сам наумио.