Srpski književni glasnik

136 СРпски Књижевни Гласник.

инспирисан народном лириком, али они су тако израђени да показују несумњиву песничку самосталност. Народни дух лебди над њима и чини њихову атмосферу, али ни мало не заклања сјај оригиналног песничког талента.

Ове песме имају своју особиту драж. Њих је лако познати међу љубавним песмама других српских лиричара. Оне нису онако страсне као Јакшићеве, ни онако живе као «Ђулићи» Змајеви, ни несташне као Бранкове ни раскалашне као Костићеве. Оне имају умерености у тону и ако су речите у изразу. Јачину раскошног расипања љубавних похвала разблажује нека извесна деликатност; у љубав се меша и поштовање. Оне имају нечега од дубровачких љубавних песама, и ако су много боље и по обради и по топлини осећања. Једино се красна лирика Бунићева може мерити с Илићевом, као што може спокојно стати и уз Змајеву. Бунића и Илића растављају више од два века, али их дели само песнички језик; осећања су им врло блиска.

У љубави Илићевој нема ничега разблудног, нити у изражавању њеном чега порнографског. Он је чедан удварач из народног света, и сачувао је сву чистоту старог ашиковања, када се љубило поштеном љубављу честитих младића. Илић је у том погледу уздржљивији и од народне поезије; он своју реч уме да одржи на извесној граници, док народна песма често пређе ту границу, и узме тон покадшто веома слободан.

Тешко је изабрати међу његовим сонетима оне који су најбољи. Они чине једну складу целину, па и ако је лепота. неједнако размештена у њима, чим одвојите најлепши из заједнице, изгледа као да му уништавате лепоту. Ипак грехота је не цитирати их, кад у њима има тако много љубавне дражи.

Своју драгу Илић овако описује:

Залуд вила у гори поп'јева,

Када она гласом зажубори!

Сунце јарко љепотом огр'јева,

Ал' Бог у њој љепше сунце створи!