Srpski književni glasnik

Јован Илић. 139

умире, колико од туге за драгом, толико од очајања што га порађа помисао да ће Мерима посумњати у његову верност. Мерима сазнаје за ту огромну жртву; у њену тугу меша се жеља да не изостане иза драгана у жртвовању. У Илићевој песми почетак је љубави нагао, одлазак Драгишин изненадан, његова смрт неизвесна, Мејримино умирање неразумљиво. Ипак, у њој има врло лепих стихова, који се лепотом примичу најбољим стиховима народне поезије:

И сјајан се месец пригибаше,

Те њих двоје младих прислушкује; П водица жубор устављаше,

Те њих двоје младих прислушкује.

Од песама ове врсте готово је најлепша «Под јавором», испевана стихом од 13 слогова, који је у народној поезији нашао прилично употребе. Њим је испевана и она лепа народна песма: «Извор вода извирала, ладна студена«. У овој Илићевој песми и сама је мисао поетична: к поточићу долазе мома, нева и баба и изјављују му своје жеље. Поточић моми и неви својим жубором обећава весео живот. Кад долази баба, тада:

Јавор с' љуља из кор'јена, хоће да пане, Вјетар дува ко помаман, неће да стане,

Поток шушти и протиче, ништа не вели, Већ оставља стару баку, нек се нажели!

У ове описне љубавне песме долазе и његово подражавање песмама са истока (Караван, Аллах Икбер, Бисемиллах и др.) Прелазни тип чини песма «Абасах», тако позната у свем народу нашем. Она има и у свом мотиву нечега сличног с народном песмом. «Вино пије Дојчин Петар, варадински бан», а број слогова и ритам је исти, и ако се не певају на исти глас. Само, Илићева песма место вина говори о љубави, за коју се даје не сто дуката, врани коњ и перни буздован, него живот љубавников, То је скоро једина песма из круга источњачких, која је