Srpski književni glasnik

СТРТПСКИ

КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Књига ПЦ, БРОЈ 3. — 1 МАЈ, 1901.

ГИЛ А. (6). IX.

Тек сутра дан као да дођох к себи, и разумедох све шта сам учинио. Тешка туга ми паде на срце, али појмих да сам сам крив свему, и да није морало да буде баш онако. Гилу не могох да мрзим, па ни да се љутим на њу. Беше ми криво на себе сама и на ону жентурину; сав бих гнеBOM ускипео кад бих се само сетио на оно јуче у лугу. «Да поздравим и Алексу» Као да неко њу питаше за Алексу! Зар се Гила не брањаше и не отимаше7 И шта значи то изнуђивање! Срам је било! Беше ми криво што онда не пскочих пред њу, па да је питам за оне речи, за оно обмањивање, за оно лагање пи изнуђивање!.. Па и тај Алекса! Шта он мисли! Он да се такмичи са мном! Јадник! Потрудих се да се опоменем његових рђавих страна, али, на моју велику жалост, узалуд! Напротив, ах, напротив, то беше момак на своме месту, таман такав — ах, ја падах у очајање — да Гила може пре волети њега него ли мене.

Али неспокојно срце, неспокојна, жудна мисао не стаје ту, не сме ту да стане, већ иде даље, полеће на све стране Kao прозебла залутала тичица, и њено, Гилино, лице онакво какво га видех последњи пут, са заигралом доњом усном, са сузним, жалостивним погледом упртим у мене,

11