Srpski književni glasnik

169 Српски Књижевни ГлаАСНИК.

јавља се полако, па видим то лице, лепо лице њено, видим као да је она ту преда мном и као да ми збори: Зар ме не разумеш, зар не разумеш кога ја волим%

Разумео сам ја њу, али она није разумела мене, јер јој не казах све. Па корим себе, што сам онако брз. био. «Морам!... ја се тргох од свога гласа... морам да се састанем с њом», изговорих, рекох нарочито гласно сам себи, у соби затвореној, и скочих од стола, за којим сам седео, па стадох облачити капут. Али, у другом тренутку, дође ми на памет да се упитам да ли ја смем после онога јуче што се деси да идем њој сада на ноге «Шта ће рећи она, кад ме види% понових гласно. И остадох.

Цео тај дан проведох у некој грозници и нека тешка туга притискиваше ми душу. Било ми је тако тешко извесно и због самоће у којој се налажах. Кућа некако осамљена; около свуда дрвеће; ораси, липе, дудови, јабуке, све се то дигло у висину, пустило гране; духне ветар, а оно жуји

| i i | гори. У оним странама, хуји кроз грање као у некој гори. У кући,

осим мајке и најмлађег братића, нигде никога.

Не могох ни да једем. Мајка не престајаше нудити ме, али бадава. Не могох ништа да окусим.

«Па шта ти је, за Бога пита ме мајка, па ме забринуто гледа.

— Ништа, одговарах кратко, и трудих се, да се насмешим.

— Много ружно гледаш.

— Чини се то теби», рекох и одох у собу, па одмах стадох пред огледало, и — сам се ужаснух.

Да ли што се нисам огледао, или што при огледању нисам обраћао већу пажњу, ја тек сада видех страшну промену на своме лицу. Сав блед и увео, малаксао, као да сам се са халама био; очи испале, и као да горе, пламте. Стукох натраг од свога сопственог погледа.

Спустих се на столицу крај намештеног кревета, и падох лицем на јастук. Разнежих се према самом себи, зајецах: « Јао, Гиле, ја ћу умрети, умрећу за тобом. Да ли ће ти бити жао, да ли ћеш заплакати на гробу момег Сунце ће

и И

ЊЕ ићи ___. „ VAM a