Srpski književni glasnik

ЕВГЕНИЈА ГРАНДЕ. 181

вање двобоја до лепих извајаних пиштоља којима се двобој довршује, сви могући ратарски алати којима се млад беспосличар служи да оре животом. Како му. је отац рекао да путује сам и скромно, он беше дошао у засебном одељењу које је задржао у поштанским колима, задовољан што није морао кварити дивна путничка кола, поручена да иду пред његову Анету, велику госпођу која... п тако даље, и с којом је јуна месеца требало да се састане у Бадену.

Шарл је рачунао да ће код свога стрица затећи стотину особа, да ће ловити на коњу по његовим шумама, укратко, да ће живети код њега као што се живи по замковима; он није знао да му је стриц у Сомиру (он је за њега у Сомиру запитао тек колико да дозна којим се путем иде у Фроафон); али кад је чуо да он живи у вароши, помислио је да ће га наћи у неком великом дворцу. Да би се пристојно појавио код свога стрица, било у Сомиру било у Фроафону, он се обукао што је могао лепше, пажљивије, «дражесније», да се послужимо речју која је у то време казивала нарочито савршенство једне ствари или једнога човека. У Туру му је један власуљар поново накудравио његову лепу кестенасту косу; ту је променио рубље и метнуо вратну мараму од црне свиле спојену с оковратником тако да је лепо уоквиравала његово бело пи насмејано лице. Путнички капут у пола закопчан припијао му се уз тело, и испод њега видео се преник од кашмира, под којим је био други бели преник. Његов сахат, намерно остављен на дохват у један џег, кратким златним ланцем био је прикачен за једну од рупица Ha пренику. Његове ecype панталоне – закопчавале су се са стране, где су црном свилом извезене шаре краспле порубе. Умео је врло лепо да се игра једним штапом, чија извајана златна јабука није ни најмање прљала његове сиве рукавице. Најзад, носио је качкету веома укусну. Само ПЏарижанин, и то Парижанин из најотменијих кругова, могаше се овако накитити а да не изгдеда смешан, и свима тим лудоријама дати изве-